Била је то моја друга година у Народом позоришту у Београду. Моја друга сезона у националном белом балету. Обнавља се оригинална поставка „Даме с камелијама” у кореографији Лидије Пилипенко.
После балетског класа сишао сам до гардеробе да се пресвучем и спремим за пробу исте представе. Нисам знао да ли сам у подели „Даме с камелијама” јер сам нов играч и, наравно, предност имају старије колеге или играчи који су дуже у ансамблу.
Ушао сам у салу за пробе и видео једну даму како мирно седи – тамних округлих наочара за вид, дугих ноктију и прстију пуних накита. Шарена, дугачка марама око врата. Била је то Лидија Пилипенко, о којој сам слушао дивне приче. Наша бивша примабалерина, директорка ансамбла Балета, заштитни знак Народног позоришта у Београду, кореограф...
Проба је почела. Лидија Пилипенко је викнула: „Нека стану Фаустин и његове пријатељице!” Пријатељице су стале, а Фаустин сам био ја, који сам стајао по страни и збуњено чекао...
После непријатна два минута тишине, колегиница ми је пришла и рекла: „Ти си Фаустин.„ Уплашено сам пришао Лидији и рекао јој: „Ја се извињавам, али зар Дејан Коларов није Фаустин, ја сам друга подела улоге и нов сам?” Рекла је нервозним и преслатким гласом оне старе гарде која ћ мења за ч и обрнуто: „Ајде, дете, не масирај ме, већ ми донеси из бифеа кифлу и часу воде, морам да попијем лек.„
Нити сам шта питао, нити ишта рекао, отишао сам... Донео... Захвалила ми је и рекла: „Ти си онај талентовани млади мршави Милош? Ти си Фаустин.„ И тако се десила моја прва велика солистичка улога у Народном позоришту у Београду.
Током спремања „Даме с камелијама” говорила је: „Врцкави мој, не масирај ме и ради…” „Жабац, шта је? Није ти дан? Па није се ни мени устајало из кревета, али сам ипак ту: скачи дете!”
Говорила је исто тако Лидија: „Нисам видела овакав таленат, права си млада камелија у мом врту и, чудно, немаш трње као и поједине ружице овде.„
Цветао сам од поноса. Спремио улогу. Добио овације искрене и гласне. Потврдио себи да сам на правом путу уметности...
После премијере „Даме с камелијама” ушла је у гардеробу и викнула: „Где је мој мали цвет!” Загрлила ме је, насмешила се и дала ми свежањ љубичица које је купила поред позоришта од баке која их је ту продавала. Препознао сам их јер сам их куповао и сам. Волим помоћи бакама које продају своје баштенско цвеће да би дочекале боље сутра...
Лидија моја... Са поносом могу рећи да је била нешто најлепше што ми се догодило у Народном позоришту у Београду. Можда сам јој кидао живце јер сам био млад и зелен и луд, али сам осветлао образ и оправдао поверење. Волела ме је јако, увек грлила и звала: „Мој Фаустин…” Сада мирно горе нека бере рајске камелије, а ја ћу да „врцкам” успешно кроз живот и да плешем Фаустина кроз ноћи.
