петак, 25.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 13.07.2020. у 18:00 Саво Штрбац
ПОГЛЕДИ

Долазак Срба на подручја данашње Хрватске

У северној Далмацији, у којој сам живео до августа 1995, постојала су, и још постоје, три православна манастира, која су утемељена у 14. веку: Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395), који од оснивања постају „духовна средишта, културна стецишта и национална зборишта” српског народа у Далмацији
Манастир Крка у долини истоимене реке у близини Кистања (Фото Епархија далматинска)

Недавно је „Јутарњи лист”, један од водећих хрватских дневних листова, из пера новинара Владе Вурушића објавио подужи текст о положају Срба у Хрватској, који су у целости или деловима пренели и многи медији у региону.

Текст по мом мишљењу доста објективно приказује данашњи положај Срба у тој држави и веома је критичан према хрватским властима које – својим чињењем и нечињењем – увелико доводе до таквог њиховог положаја.

Међутим, једна ауторова тврдња изазвала је негативне коментаре многих Крајишника, које су ме и понукале да напишем овај текст. Ево интригантне реченице из поменутог текста:

„Од времена краја 19. века, откад се раде статистике националне и верске припадности, Срба данас у Хрватској има најмање од времена првих насељавања у 16. веку у хрватске крајеве.”

Прва тврдња је тачна, у шта се може свако уверити увидом у било коју јавно објављену статистику. За илустрацију послужићу се цитатом из књиге „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880–2011)”, аутора др Светозара Ливаде и сарадника.

„У раздобљу од 1880. до 2011. године у границама данашње Републике Хрватске Хрвати су изразито већинско становништво, док су Срби са значајним уделом непрестано друга по бројности национална заједница. У процентима број Хрвата се кретао од 68,39 одсто 1900. године (када их је у процентном броју било најмање) до 90,42 одсто 2011. године (када их је у процентном броју било највише). Број Срба се кретао од 22,21 одсто 1921. године (када их је у процентном броју било највише) до 4,36 одсто 2011. године (када их је у процентном, али и у апсолутном броју било најмање). У ту 131 годину било је 14 пописа становништва у пет државноправних система: Аустроугарска, Италија, Краљевина СХС/Југославија, социјалистичка Југославија и самостална Република Хрватска.”

Међутим, друга тврдња из цитиране реченице Вурушићевог текста о времену досељавања Срба на просторе данашње Хрватске није тачна, што су приметили и многи Крајишници, назвавши ту неистину историјском подвалом.

Иако нисам историчар, на основу мог општег образовања и непосредних сазнања, и ја сматрам да та тврдња није тачна, барем кад је реч о северној Далмацији. А ево и зашто.

У северној Далмацији, у којој сам живео до августа 1995, постојала су, и још постоје, три православна манастира, која су утемељена у 14. веку: Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395), који од оснивања постају „духовна средишта, културна стецишта и национална зборишта” српског народа у Далмацији. Прва два су саграђена на истоименим рекама, а трећи на реци Цетини.

Манастир Крупа налази се подно Велебита, близу извора истоимене реке. Саграђен је у време краља Милутина. Предање каже да су му темеље поставили монаси из манастира Крупа на Врбасу. Често је страдао у разним најездама. Ипак, иза тога је увек и обнављан.

Манастир Крка саграђен је у долини истоимене реке у близини Кистања. Подигла га је принцеза Јелена, кћерка Стефана Дечанског и полусестра цара Стефана Душана, удата за хрватског кнеза Младена III Шубића, брибирског кнеза, посветивши га Светом арханђелу Михајлу. Предање каже да су манастир основали монаси приспели из Свете земље, и то из манастира посвећеног Светом архистратигу Михаилу, којег је тамо подигао краљ Милутин.

Манастир Драговић је подигнут неколико година после Косовске битке. Смештен уз реку Цетину, недалеко од Врлике, у лепом пределу. С првобитног места премештан је још два пута. Последњи пут педесетих година прошлог века због изградње хидроелектране на Цетини и Перућког језера, када је више хиљада Срба из плодне цетинске долине расељено, највише у Србију. Доживео је и неколико тешких најезди „инородних и иноверних”, након чега је за извесно време „запушћивао”. Последњи пут се то десило 1995. пред хрватском „Олујом” и до обнове раних двехиљадитих манастирске просторије су коришћене као штале.

У прва два манастира често сам боравио, а и госте доводио. У манастиру Крупа дружио сам се с његовим игуманом Козлицом, старином светачког изгледа, који ми је више пута отварао манастирску ризницу и причао о историји манастира.

У манастир Крка почео сам долазити још као гимназијалац, а најчешће сам навраћао ратних деведесетих, кад је у њему столовао владика далматински господин Лонгин. Били смо пријатељи и заједно смо дочекивали госте из света.

Манастир Драговић први пут сам видео у пролеће 1993, када се након оштећења бране излило Перућко језеро, а Цетина вратила у своје корито, откривши и зидине старијег манастирског здања.

Данас далматински манастири, као и увек кроз историју, деле судбину српског народа на тим просторима. Они су ту од 14. века да сведоче о боравку Срба на тим просторима и да никоме не дозволе да нам покраде неколико векова историје. Нажалост, сва је прилика да ће идућег пролећа, након петнаестог пописа становништва, сведочити о још већем историјском минимуму Срба на просторима данашње Хрватске.

Документационо-информациони центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари73
a6e83
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nesvrstani
Hrvata.. (južni) rijeka Cetine zaledje Splita- do Petrove (Gvozden) gore, raseljeni tokom 16 vijeka, od strane- pape, poslije nekoliko poraza od Turaka- da ne bi živjeli pod okupacijom, plaćali harač osmanlijama i ne bi prelazili na islamsku vjeru-- uz pomoć- Katoličke crkve, izvršena je njihova seobe na čisto katoličke i hayburške prostore- na sjever Italije, yug Austrije (oko Gradišta) i zapad Madjarske, naravno i medju sjeverne Hrvate u Zagorje i Medjumurje,!..Nema Hrvata mimo navedeni regija
Леон Давидович
Како Срби и Хрвати говоре исти језик, како год га звали не треба им преводилац, то значи да су у давној прошлости живели негде или заједно или једни поред других.Сва та далека прошлост и није од неког значаја али је од значаја геноцид НДХ над Србима у Другом светском рару и прогон Срба деведесетих. То је реалност из 20. века из блиске прошлости и још има живих који су преживели све то зло.
Matko
Upravo "sva ta daleka prošlost" i jeste od velikog značaja, a ja bih rekao - najvećeg značaja. Zato je i zovemo istorijom.
Ikra
Da, svijet je prepun uspomena, svijet je preopterećen prošlošću. Čudo kako pod tim teretom još diše. Čudo kako današnjica još uspjeva da proklija kroz naslage umrloga.
Nesvrastani
Vatikan i AustUgari su na prvom sve-Katoličkom kongresu održanom u austrougarskom gradu - Zagrebu,- rujna 1900 g, falcifikovanjem povijesti-,, poturili,, floskulu VJERA= NAROD, i sve Srbe katolike na zapadnom-Balkanu - proglasiše ,,hrvatima,, i ako se zna da su to dva bliska ali zasebna Slavenska naroda. Etnički- Hrvati- žive u Zagorju, Medjumurju, govore hrvatskim jezikom kajkavski- čakavicom.-
ДејанЗГ
@Nikson Чакавицом се говорило у целој средњевековној Далмацији од Сплита до Ријеке. Није ваљда да нисте упознати са хрватском књижевношћу пре 18. века? И хрватским великанима попут Марка Марулића (15/16. век), који нису ни познавали штокавицу? Кајкавски говор је био распрострањен широм Загорја и Славоније. И сами знате како су писали кардинал Јурај II Драшковић, и сви учесници хрватско-словеначке сељачке буне. Тек касније штокавица почиње да доминира, прво Далмацијом, а затим и овим крајевима.
Nikson
Ne mislite valjda da Hrvati u Zagorju govore čakavskim? Ili još gore, ne mislite valjda su kajkavski i čakavski isto ili nekakav hibrid? Gdje se govori čakavština? I tko govori čakavštinom? Oko navedene floskule, ona je karakteristična za pravoslavlje ne katolicizam čija je karkateristika univerzalizam.
Прикажи још одговора
Aco
Ja sam krsten u manastiru Dragovic...eto toliko od mene.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља