Кад сам дошао у Москву Владимира су ми представили као нашег правника. Имао је тада близу шездесет година. Владимир је био Рус и мада се исто односио и према Русима и према Србима, приметио сам да га наши људи и не воле баш.
Убрзо сам схватио да се ради о јако амбициозном човеку. Комуницирао је са инвеститорима и контролисао документацију коју смо ми њима испостављали а често је себе стављао у први план.
Неколико година касније на пројекту у Уфи он је био главни менаџер. Радно место му је било у Москви али је често долазио у Уфу на неколико дана. Увек је био посвећен послу и са њим сам и разговарао само о послу. За потребе фирме требало је да се купи пословни простор и он је ту обавезу преузео на себе.
Брзо је решио овај проблем, чак нас је и питао да ли смо задовољни просторијама, ако нисмо да тражи нешто друго. Ипак, сви смо били задовољни. Он је временом почео у Уфи да проводи све више и више времена иако му је породица живела у Москви.
Док смо пили чај, једном приликом, секретарица ми поче да прича о Владимировој љубавници. Учинило ми се да је прича сувише наивна и само сам одмахнуо руком. Ипак, питао сам је откуд зна. Рекла ми је да је Сергеј, један инжењер из фирме нашег подизвођача, такође у вези са том женом.
Познавао сам Сергеја врло добро. Дуговао је многим људима на градилишту новац. Дружио се са неким проблематичним Србима и о њему су кружиле не баш лепе приче. Био је ожењен и имао је двоје мале деце. У комуникацији је увек био пријатан, а на послу одговоран.
Али у животу све супротно. Његова жена долазила је једном у нашу канцеларију да пита зашто плате касне три месеца. Објаснио сам да плате код нас не касне и да подизвођачима редовно плаћамо. Нагласио сам да Сергеј не ради у нашој фирми и да не знам да ли је он добио плату.
Други пут је долазила његова ташта и имала је слична питања. Позвао сам директора фирме у којој је радио и замолио га да Сергеју скрене пажњу на понашање, нагласио сам да мора престати да нас повезује са својим проблемима. Он се извињавао, објашњавао ми је да му је Сергеј битан на послу и да га због тога трпи иначе и њему је досадило све то што ради.
Неколико месеци касније, Владимир је почео да ређе долази у Уфу. А онда је једног дана у канцеларију дошла госпођа Снежана која је посредовала приликом куповине просторија за нашу фирму.
Кад је ушла у канцеларију директора представништва секретарица ме је позвала и смејући се рекла ми је: „Она је та”.
Све ми је то изгледало нестварно, и даље нисам веровао. Кад је отишла директор ми је рекао да ће ме за неколико дана Снежана позвати да провери да ли је Владимир послао за њу неку документацију.
Нисам издржао и питао сам директора да ли њих двоје пословно сарађују. Он се насмејао и објаснио да су се Владимир и Снежана већ разишли. Та веза је у једном тренутну изгледала озбиљно и Владимир је намеравао да започне бракоразводни поступак. Директор ми је потврдио и да је Снежана у вези са Сегејом.
Неколико дана касније у моју канцеларију дошао је Сергејев директор. Прекипело му је и Сергеју је дао отказ и он већ две недеље ради као возач у агенцији за продају некретнина. У оној у којој је и Снежана радила. И он је знао за Снежанину везу са Владимиром.
Само сам се ја чудио. Снежана од Сергеја десет година старија, а од Владимира 25 година млађа.
Жалио се да му стално досађују људи које је Сергеј преварио за новац. Осим тога, нагласио је да је Сергеј истовремено био у вези са нашом секретарицом.
Неколико дана касније Снежана је дошла по документацију. После тога јавила се телефоном и тражила да разговарамо о Сергеју. Рекао сам да имам посла али је она тражила да се нађемо после радног времена. Напоменула је да зна моју адресу да да ће ме чекати у ауту испред зграде у осам увече.
Прекинула је везу, а нисам успео да јој кажем долазим ли или не. Рекао сам директору за позив и он ме замолио да одем и видим шта хоће. Кад сам стигао кући поново ме позвала и рекла да ме чека на улици. Покушао сам супрузи да објасним о чему се ради а она је тражила да не идем. Ипак са сишао доле.
Кад сам ушао у њен аутомобил, одмах ме је питала кад ћу Сергеју да вратим новац. На питање какав новац, одговорила је онај који сам му наводно узео.
Покушао сам да објасним да ништа не дугујем а она ме прекинула питање: Ако му не дугујеш новац зашто си дошао да се видиш са мном?
Рекао сам да ћу да позовем Сергеја а она ми је претила да ће звати Владимира и да ће моје наредне плате бити заустављене док не вратим дуг.
Сергеј ми се јавио, и укључио сам спикерфон да и она чује разговор. На моје питање да ли му дугујем новац, одговорио је не.
Она је љутито узела слушалицу и наставила разговор. Уследила је хистерика у току које је плачући више пута понављала: "Ти си ме лагао".
На крају он је успео да је убеди да дође у један ресторан да јој све објасни.
Вратио сам се кући а сутрадан ме назвао Сергеј назвао и не знајући да ја знам целу причу, објашњавао да се ради о ненормалној жени која тражи да због ње остави своју породицу.
Кад сам испричао директору шта се десило и он се зачудио таквом заплету. После овога ни Снежана ни Сергеј ме више нису звали.
Горан Антонић, Русија
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
