четвртак, 06.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 19.07.2020. у 18:00 Мирослав Тодоровић

Иш, короно!

Све се пореметило. Где си, лето? Припече, да изгори. Малина се шчаворила. О цени више нико не говори
Малињак поред Моравице (Фото: М. Тодоровић)

Зимско пролеће, јесењи почетак лета. Све кад му време није. Изокренуло се, изопачило у сенци опаке вештице короне. И ове године уочи бербе малина приче о цени, бриге да ли ће због короне доћи берачи. Површина под малинама се смањује, смањује се и принос, хемија чини своје, а све је мање оних што као и ја на већ закоровљеној земљи мучe себе. „Бог нам је дао лепу земљу, а ми смо је затровали”, каже чича Гаврило. „Хемија је узела, и још узима данак. Све то у воду иде, испарава и на главу нам пада. Па и овај ђавољи вирус је озго стигао да нас опомене. Можда су се и ванземаљци умешали. Ко зна? Земља уморна и испошћена, нема стајњака, не може само хемија. Заборавили смо како ричу говеда, овце блеје. На сеоским путевима још стењу ИМТ трактори купљени пре пô столећа, кинески тримери у малињацима косове отераше. Све их је мање, и шуме су празне, реке постале текући контејнери…

Сређујем белешке, припремам нову књигу. У књигу уносим објаву песника Петра Матовића:

„Једне године окушам се у малинарству. И баш те године – откупна цена срамно ниска! После чујем да је хладњачарски лоби увезао малину из Чилеа, која је лошијег квалитета, мешао с нашом и покушао да подвали странцима. Наравно, нису глупи, па су, логично, дали нижу цену…”

Тако песник, али нема се куд. И поред тога што невидљива напаст вреба, берачи су стигли у ариљски крај. Мука их довела, али нико није ни слутио да ће све бити горе него што јесте. Да ће нам оно на шта кукасмо сада песма бити. „Игра” с ценом се понавља, а стихови Алексе Шантића живе: „Сељаче, гољо, ти си прах на поду,/тегли и вуци и у јарму скапај…” Сељака скоро да нема, малинари су већином пензионери који се на очевини боре за опстанак. И нико за то не хаје, не оглашава се ни „Национални савет за спас села”, који је формиран 13. јуна минуле године. У савету господа која не знају за блатњаве путеве. И да села западне Србије малина још држи. И да је празних села све више.

Прича се да Американци говоре како Срби, да знају шта све малина садржи, не би је нипошто извозили.

У сеоски дневник забележих: Био сам 19. јуна са Лилом и Петканом на гробу српског Балзака Добрила Ненадића и запалио свећу. „Можда је и боље што је отишао, да не види ово зло”, каже П. „Написао је ’У сенци црне смрти’, зна како нам је…” Нико не зна шта ће нас снаћи.

Време никако да се смири, киша лије, а ’ладноћа је пре времена обрала малине. Као бивши мали малинар тужан сам јер знам колико труда треба да се малина гаји…

А онда се небо отворило, 23. јуна Моравица је потопила малињаке и њиве. У Клисури, где су је преградили без дозволе, „где јој не може и не сме бити место”, вода однела пут. „Директор ове мале хидроелектране, иначе некадашњи инспектор заштите животне средине, за ЦИНС је рекао да је све рађено по закону, а одбацује и одговорност за уништавање пута.”

Гледао сам 23. јуна како од Ариља па све до Миротина народ на путу ишчекује шта ће бити. И мушко и женско, и мало и велико, гледа како мутна вода надире кроз њиве. Шта ће бити? Хучи Моравица, облаци на земљу полегли… Којим пером да се све то опише, каквим речима каже? И коме?

У Латвици пут затворен. Враћам се преко Миросаљаца у Трешњевицу. Страшна слика: Мутна се вода таласа, вири коље из потопљеног малињака, а на кољу вране гракћу... И врана је све мање… Кажу да о томе не пишу. Паметном је довољно да схвати када прочита и то што пишу…

Коначно се разведри, огреја сунце. Сада ће врућине да оберу оно што је преостало.

Догађа се чудо: малина не зри… Све се пореметило. Где си, лето? Припече, да изгори. Малина се шчаворила. О цени више нико не говори. Корона је ту, иако се не види. На Откупној станици Л. професорка историје истовара гајбице. Каже нема довољно часова. Нема ни ђака. На огласној табли у Ариљу умрлице и огласи да се издају малињаци за брање. „Благо теби што их више немаш”, кажу ми. „Како раднике да платимо? Не рачунај, баци оловку, трпи док можеш. И кад је ваљало, није нам било добро. Сетим се ранијих година, цена већи проблем него малина да се одгаји. На уму ми мисао Марка Аурелија: „Ко је видео садашњост, видео је све.”

На А. станици чујем: „Ништа није добро, а ми скроз блесави.”

Спарина притисла, тишина, нико се не чује. Они што имају беру и ћуте. Тишина на откупним станицама. Ћуте, а у себи кључају. Ко да их чује?

Сетим се приче о коџа Милошу.

Пита: „Шта ради народ?”

„Буни се, псује, Господару”.

„Стежи”, заповеди.

Па поново доцније пита:

„Шта ради народ?”

„Ћути”, казаше му.

„Попуштај!”, заповеди.

Има ли ко да заповеди? Да каже: „Иш, короно, попуштај, Господе и Господару.”

Књижевник, живи у Трешњевици (код Ариља) и Нишу

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари2
82a93
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Srboljub
Bravo bivsi kolega!
Ђуро Кардум
Браво за текст!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља