субота, 08.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 14.07.2020. у 20:00 Борка Голубовић-Требјешанин

Пред вирусом нисмо једнаки

Петоро аутора припрема у Атељеу 212 представу која се бави њиховим интимним и заједничким доживљајима и осећањима током изолације, обуставе рада позоришта, запитаности пред будућношћу која нас тек чека
Са пробе представе „Лоунли планет”: Олга Димитријевић, Димитрије Коканов и Маја Пелевић (Фото: Марија Јевтић)

Mи смо тад заиста били у најбољим годинама обмотани задовољством сопствене заточености, никад нисмо више веровали у боље сутра, које је пребрзо дошло, чак и за наш укус, чак и за укус највећих сладокусаца будућности.

Ове речи Маје Пелевић део су представе „Лоунли планет” коју креативна ауторска екипа, упркос неповољним епидемиолошким околностима ради у Атељеу 212 поштујући све здравствене мере и препоруке. Премијера је планирана за 24. јул у несценским просторима Атељеа 212, као и око саме зграде.

Реч је о пројекту чији су аутори Маја Пелевић, Олга Димитријевић, Тања Шљивар, Димитрије Коканов и Игор Коруга. Свих пет аутора су и коаутори концепта изведбе, као и извођачи саме представе. „Лоунли планет” је пројекат на коме свако од аутора пише сопствени текст за изведбу у коме обрађује неки од одабраних тема у вези са пандемијом као што су: утопијски и дистопијски наративи, феномен социјалног дистанцирања, исхране, лично искуство лечења...

„Стојим у овом простору свог рада који је онемогућен, блокиран. Одлучујем да га проширим изван сцене. И да декор који радим буде социјална кореографија изван социјалне дистанце”, део је текста Димитрија Коканова.

- Током ванредног стања, викенде, дане и вечери проводили смо, без могућности да се виђамо међусобно, па смо разговоре водили посредством телефона и скајпа. Посебно смо обратили пажњу на то шта се дешава са уметницима и њиховим радом и приметили смо да постоје различите стратегије подршке, те да је једна од идеја подстицање уметника да кроз свој рад одговоре на кризу. Како у случају нашег културног контекста није постојала та врста иницијативе, окупили смо се сами са жељом да и ми, као колеге и пријатељи, осмислимо некакав пројекат, а управа Атељеа 212 нас је у томе подржала - прича за „Политику” Димитрије Коканов и примећује:

- Одлучили смо да радимо представу која ће одговорити формално на захтеве мера заштите у току пандемије, и која ће се бавити нашим интимним и заједничким доживљајима и осећањима током изолације, обуставе рада позоришта, наше запитаности за будућност која нас тек чека...

„Онај ко има паре може још мало, још неколико сати и да преживи, преживљавамо на инфузијама које једни другима забијамо у вене као знак солидарности кад сретнемо једни друге што је ретко, копамо по контејнерима, једемо пластику и на крају крајева једемо и једни друге”, речи су Тања Шљивар које ће публика имати прилику да чује у овој представи.

У позоришном фоајеу на спрату затичемо актере представе. Ту су и бројни реквизити: пегла, тигањ, шерпа, фен... али и маске, дезинфекциона средства, вода. И заиста креативна, позитивна атмосфера. Уметници се међусобно допуњују, размењују искуства. „Лоунли планет” је имерзивна представа која у основи користи концепт специфичне туристичке туре где се морају поштовати прописане мере јавног окупљања у току пандемије.

- Свако се на свој начин током трајања пандемије, нарочито карантина, суочавао са сопственим демонима и чињеницом да живимо у дубоко болесном систему и друштву. Били смо тога свесни и раније, али је очигледно било потребно да свет на тренутак наизглед стане, да се макар привидно заустави, да бисмо могли да схватимо колико је немогуће да на овај начин наставимо даље. Сећам се тренутка када сам, парадоксално, почела добро да се осећам заточена као хрчак у свом стану, као да је одједном та позиција затвореника постала тако истинита - каже Маја Пелевић у додаје:

- Имала сам осећај као да сам први пут почела искрено да живим ту истину. И онда дан када су нас ’пустили напоље’ кад смо се измигољили из својих кавеза, изговарали смо реченице попут ’добро је да је прошло, опет смо слободни’, а с друге стране тако свесни да је та слобода коју мислимо да живимо, заправо илузорна.

Док пратимо пробу представе на прописаној удаљености, разговарајући са уметницима са којима се нисмо традиционално ни поздравили, спонтано се намеће питање: каква је будућност позоришта?

- У некој даљој будућности, вратиће се у свој пређашњи облик: унутар нашег позоришног контекста доминираће традиционалне драмске представе и повремено ће се дешавати неки искораци, најчешће на независној сцени. Данас, и у наредном периоду, заиста је тешко замислити да се публика регуларно врати у позоришне сале. Јер као што је велики ризик ширење вируса међу публиком, ризично је излагање извођача потенцијалном ширењу вируса. На ширем плану заиста је питање да ли желимо или не да се капитализам одржи и врати у свој највиталнији облик. Култура и уметност наравно трпе. Позориште је очигледно проглашено за небитно. „Лоунли планет” је пројекат којим желимо да покажемо да можемо да радимо, да театар може да опстане као уметничка пракса у неким својим облицима. Не верујем да ће сада све позоришне институције физички простор сцене заменити екранским, виртуелним просторима. Али претпостављам да ћемо истраживати форме театра које су изведбено могуће у овим несвакидашњим околностима - каже Димитрије Коканов, док Маја Пелевић констатује:

- Сви смо већ увелико свесни да је овај вирус све само не демократски и да пред њим нисмо једнаки, односно неки су опет више једнаки од других. Разлика је можда овог пута у томе да ће ова ситуација ипак успети да пукотине неолибералног поретка претвори у бесповратни процеп и припреми терен за, надајмо се, суноврат једног неодрживог система. Друга, дистопијска страна медаље је да ће се још више продубити друштвене неједнакости и да ће моћни из свега овога изаћи још моћнији и са још већом контролом у рукама. Оно што је извесно јесте да је сада у ситуацији опште конфузије и неизвесности, тешко замислити било шта.

И да на крају цитирамо реченицу Олге Димитријевић која је део представе „Лоунли планет”: „А опет, ја политички делујем кроз причање прича. Причање приче је заједничко искуство. И причамо их на различите начине...”.  Односно Игора Коруге:

„Страх и анксиозност постају за многе норма: Како да будем сит, ако једем све ређе и ређе? Како да перем руке, ако нема воде? Како да останем код куће, ако немам кућу? Како да учим школу преко ТВ-а, ако нема струје. Како да се лечим од пандемије, ако сам лишен здравствене заштите? Како да платим медицинске трошкове, ако ми здравствена заштита није приступачна?”

Коментари1
8746a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

баба
Шта вам то у српском језику и у Србији значи ,,Лоунли планет"? Па докле смо дошли - да кваримо наш српски језик и енглески (на ћирилици)? Не умеју да преведу?! O tempora, o mores!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља