уторак, 11.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 14.07.2020. у 16:32 Љиљана Петровић
ПРОФЕСИЈА МОНТАЖЕР

Сећања уназад

Наша саговорница Вера Баронијан не зна колико је пута прочитала свој и супругов „потпис“ на малом и великом екрану. Верин супруг је био човек Телевизије Београд, чувени Варткес Баронијан, композитор и музички уредник. Ускоро ће јој бити уручена награда за животно дело на 49. Филмског фестивала „Софест” у Сопоту
Вера Баронијан (Фото З. Анастасијевић)

Мајстор филмске и телевизијске монтаже Вера Баронијан је добитница награде за животно дело на 49. Филмском фестивалу „Софест” у Сопоту. Посетили смо је у њеном дому на београдској Палилули, пре пооштравања мера и новог таласа епидемије вируса. Примећујемо свуда књиге, породични портрети, фотографије, драге успомене.

– Ово је моја прва велика награда – каже тихо. – Добила сам само једну и то годишњу награду у ТВ Београд за монтажу филмa Пурише Ђорђевића „Танго је тужна мисао која се плеше”. За мене је велико изненађење и много ми значи. Јер, осим мене, ову награду добијају и моја велика и мала деца – ћерка Марија, син Вартан и унучићи Ани и Лав. Они су моје животно дело.

Осим мене, добитница је и глумица Мира Бањац. Мало пре сам се чула са редитељем Горданом Бошков са којом сам радила мој први филм „Е, баш ћу ухватити те звезде”. То је био и њен дебитански филм. Желим да буде присутна када добијам награду за животно дело. Врло добро памтим тај почетак, када је клупко почело да се одмотава. Композитор филма је био славни Миодраг – Бели Илић. Радили смо у баракама у очајним условима, ту смо имали седам, осам монтажа. Ту су се монтирали и „Скупљачи перја” Александра Петровића и „Повратак” Жике Павловић...

Верини медаљони

Каријеру је почела у Авала филму, давне 1966, а четири године касније запослила се у ТВ Београд и ту остала све до одласка у пензију 2001. године. Баронијан је презиме за које су, ваљда, сви у Србији чули. Ни наша саговорница не зна колико је пута прочитала свој и супругов „потпис” на малом и великом екрану. Верин супруг је био човек Телевизије Београд од првог дана постојања, чувени Варткес Баронијан, композитор и музички уредник.

Прича нам да је учествовала на многим фестивалима, да је „Софест” данас „наша Пула”. Памти га по веселој атмосфери, квалитетним филмовима, добрим ауторима – и глумцу Бати Живојиновићу. Славни глумац је увек желео да се покаже као добар домаћин, да све угости и почасти на крају...

Са свима је сарађивала. Са Пуришом Ђорђевићем, Предрагом Велиновићем, Мирославом Лекићем, Јованом Ристићем... Њена танана монтажерска решења хвалили су многи.

– Ја сам те минијатуре називала медаљонима. Иако су, рецимо, трајали два, три минута они морају да имају заокружену визуру. Супруг и ја смо често заједно радили. Он је доносио музику када ради неки филм, ја сам све то повезивала. Радили смо ноћу. Баке су биле у годинамa и нису могле да припазе децу, па смо их водили с нама на посао. Недавно сам се присећала тих дана гледајући документарни серијал „Ти дани те године”. Да ли сте гледали ту емисију?! Рађен је у монтажи „Филмских новости”. Супруг и ја смо били задужени за тонску обраду.. Свака година је имала своје симболе. Добили смо прилог о спорту са неколико реченица: Данас је била међународна утакмица. Југославија је победила са три нула и испод тога је морала да иде музика. Супруг је доносио тонове, „колачиће” како сам их од милоште звала. Питам га: Шта ти је ово? Он каже: Па, видећеш. Јако добро ће да „падне”. Видим на траци пише Бетовен. Размишљала сам гласно: Како може да се то сложи?! Вели мој покојни супруг: Видећеш!. Стварно, када сам сложила, то је било као да је Бетовен правио музику за ту „нашу игру”. Чудила сам се. Једино што ми је казао: „Сада мораш да будеш музички монтажер, јер музика траје седам минута, а спортски прилог три и по минута”. Ја да сечем Бетовена, па како смем то. Тад ми је рекао: „Важно је да сваки пут када дође музика буде почетак и тај почетак мора да има и крај а ти ово у средини исеци”. За то је требало сати и сати, да би се урадило. Монтажерски посао многи не разумеју, али... Све има своја правила. Монтажер се рађа да буде монтажер. У „Авала филму” сам радила до студентских демонстрација 1968. Онда ме је мајстор монтаже Вуксан Луковац звао да дођем у ТВ Београд.

Испричала нам је и како се упознала са Луковцем…

– Имао је само 13 година када је дошао са тромеђе између Србије, Црне Горе и Македоније, у гуменим опанцима. Случајно је пролазио поред Кино клуба у Београдској улици у којем је Војислав Кокан Ракоњац радио филм. Брзо је премотавао уназад траку, тражио је решење. Испод прозора затекао се Вуксан који је разносио пошту ...Чуо је чудан говор. Мислио је да је то јапански језик. Ракоњац га је видео како вири и позвао га. Јел те интересује? Да... Уђи унутра да видиш. Ушао је и више из те монтаже није изашао. Истог дана се раздужио на старом послу и постао асистент Кокану Ракоњцу. Имала сам срећу да преко Милене Дравић, која је била у браку са Ракоњцем, упознам Вуксана. Студирала сам историју уметности, бавила цртањем, вајањем, предавала деци...

Мој живот на селу

На наговор Сребренке Илић, дугогодишњег новинара и уредника Документарне редакције ТВ Београд, ових дана сабира своја сећања. Назвала их је „Сећања уназад”.

– Када сам Сребренки причала поједине приче из живота она је рекла: „Што ти не седнеш и не напишеш све то”. Тако је почело. Она ће бити рецензент.

Моја мајка је завршила архитектуру, свирала је клавир. Отац јој је био судија, а она, као најмлађе од седамнаесторо деце, рођена је 1900. Шта да вам кажем? Сви су рођени у Београду. Ја 1936. године, а за време Другог светског рата пошла сам у школу у Нишу. Као архитекту, мог оца су преместили да гради професорску колонију, био је главни надзорни инжењер у Министарству саобраћаја. Надгледао је радове на железничкој прузи од Београда до Скопља. Мајка му је правила друштво, била је у другом стању са мном. Ту сам дочекала рат са мајком и братом, отац је отишао у добровољце. Живели смо у једном селу. Ту сам пошла у први разред. Док сам писала домаћи, чувала сам краву. Она нам је доносила новац, давала млеко, сир, качамак... Пишем и морам да гледам у краву да случајно не оде у детелину... Осетила сам тај мученички живот човека са села. Њих поштујем сада више него било ко. Моја баба по оцу била је Немица, звала се Рафаела. Као часна сестра у Првом светском рату дошла је у Србију. Ту је упознала деду, учитељ по занимању. Добили су четири сина и ћерку. Мој отац се, иначе, дружио са Шарлом Боајеом, свирао је виолончело.

За себе каже да је била надарена за музику. Брат је од њене професорке, која је била опет ђак чувеног Емила Хајека, чуо да је од њених 22 ђака, она била највећи таленат.

Али страх и трема утицали су на то да се окрене филму и телевизији.

–Да, да. Нисам била за то. Окренула сам се ликовној уметности и завршила историју уметности. И постала монтажер...

Мој рад са Божидаром Калезићем

Невероватне ствари је видела радећи серијал о Голом отоку са редитељем и драматургом Божидаром Калезићем. Веровали или не, за ову серију, по сценарију Славка Ћурувије, снимљено је толико километара филмске траке да би могла да се обавије цела планета.

– Завршавајући неку сцену, имала сам обичај да делим бомбоне. Носила сам пуну кутију и одвикавала се од пушења. У нашем послу најбитнији је тимски рад. Никада никог нисам прескочила, свакога сам поштовала. Један човек не може све. Једини сам монтажер коме су две установе, РТС и Југословенска кинотека, уприличиле свечани опроштај на одласку у пензију.

Зора Кораћ, Пуриша Ђорђевић, Горан Паскаљевић…

Зора Кораћ је неговала талентоване сараднике. Позвала је Пуришу Ђорђевића и Горана Паскаљевића који је тада студирао. Предложила је да ураде прилог о самоћи. Шта је урадио Паскаљевић? Отишао је до Бајлонијеве пијаце, поред трамвајске станице, где стоје таксисти, тражио од сниматеља да сними само површину земље, ноге пролазника и како на земљи падају поклопици са „унучића”, малих флашица са ракијом. Од тих малих поклопчића, којих је било безброј, направио је мозаик.

Пуриша Ђорђевић је отишао на Нови Београд увече око десет сати и затражио од сниматеља да окрене камеру, снимимо одоздо, али тако да се не осећа да се покреће, како се пале и гасе светла на прозорима у собама у којима ће Београђани спавати. Мој допринос је била музичка подлога. Највише сам волела да ставим Властимира Павловића Царевца. Чак и на временску прогнозу. Сећам се, дође Каменко Катић и каже: „Добро сам урадио прилог, али твој избор музике...”

Дружење са Миленом Дравић

– Шта, зар ти немаш националну пензију?

– Како?

Изненадило ме је то питање Милене Дравић. На нас монтажере нико не мисли... Углавном нас забораве.

– Да ли је могуће? – рекла је Милена, тада.

Сада би, вероватно, била поносна на моје признање на фестивалу у Сопоту. Дружиле смо се још пре него што је почела да снима филмове. Живеле смо у комшилуку. Милена у улици Ђуре Ђаковића, а ја у Француској улици – присећа се Вера Баронијан.

Коментари0
40daf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља