среда, 25.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 15.07.2020. у 08:46 Катарина Ђорђевић

Група од 95 српских држављана вратила се из Кине после велике неизвесности

Пред по­ле­та­ње на аеро­дро­му у Тјен­ђи­ну (Фо­то лич­на ар­хи­ва)

Животна драма српских држављана у Кини, који су месецима покушавали да се врате у Србију јер су због пандемије вируса корона од марта сви летови били отказани, срећно је завршена. Након што су се крајем јуна обратили за помоћ српским медијима, „Ер Србија” је у сарадњи са нашом амбасадом у Пекингу за своје држављане организовала бесплатан и директан лет. После девет и по сати лета, 95 њих је из кинеског града Тјенђин у Београд слетело у петак 10. јула, а међу њима се налазе и држављани Црне Горе и Босне и Херцеговине, чије државе нису организовале „спасилачку” мисију.

Професор енглеског језика Немања Милиновић (34), који је радио у граду Дунхуа у североисточној кинеској провинцији Ђилин и имао здравствени проблем због којег је хитно морао да се врати у земљу, ни после пар дана проведених у Београду не може да верује да се коначно вратио у родни град. После неколико месеци неуспешних преговора наших држављана „заробљених” у Кини са Министарством спољних послова Србије, искрено признаје да је у једном моменту помислио да никада више неће видети своју породицу.

„Живео сам недалеко од руске границе са Владивостоком и међу првима сам, почетком априла, затражио помоћ амбасаде јер сам имао озбиљан медицински проблем, због којег је мој лекар у Србији инсистирао да се вратим у земљу што пре. Да нисам имао тај инцидент, вероватно бих остао у Кини. Ја сам професор језика и ово је трећа земља у којој сам живео и радио – живот у страној земљи и малом граду у коме нема много странаца је најбољи начин да научите нови језик. Био сам један од седам странаца у граду Дунхуа и стварно сам живео свој сан, док се пандемија короне није преклопила са здравственим проблемом – онда ми се живот претворио у ноћну мору, јер сам врло брзо сам схватио да је мој повратак ’немогућа мисија’. Град Дунхуа је хиљаду километара удаљен од Пекинга, две хиљаде километара од Шангаја, а нисам знао из ког ће града авион полетети за Србију”, говори Немања.

Пошто је до 2. јула морао да напусти стан у коме живи и одјави интернет, а није знао одакле ће полетети авион за Србију, одлучио је да ризикује. Дао је отказ на послу, одјавио стан и интернет и платио тронедељни смештај у хотелу у Шангају, где је чекао развој ситуације и био у контакту са нашом амбасадом и нашим држављанима 24 часа дневно преко кинеске друштвене мреже „вичет”.

„Пошто ’Ер Србија’ никада није имала директан већ тзв. везани лет за Кину, који је подразумевао преседања у Истанбулу, Абу Дабију или Москви, из амбасаде Србије су ме  саветовали да купим карту преко ’Ер Чајна’ компаније, слетим у неки европски град и тамо тражим конекцију за Београд, што сам и учинио, јер нисам био сигуран да ћу успети да изађем из Кине. Међутим, и ти летови су стално били отказивани и схватио сам да се без помоћи Србије нећемо евакуисати из Кине”, присећа се наш саговорник.

Добре вести су коначно почеле да стижу крајем јуна, када је у српске медије отишла прича о нашим држављанима „заробљеним” у Кини. Представници наше амбасаде су их обавестили да је Влада Србије одобрила полазак авиона, али је следећи проблем био добити дозволе кинеских надлежних институција за слетање „Ер Србије” у Пјенђин.

„Амбасада Србије у Пекингу је на крају ’мајсторски’ одрадила посао. Осим што нам је омогућила бесплатан лет до Београда, ниједном путнику није рекла да крене у град Пјенђин док нису средили све формалности са кинеским властима. ’Ер Србија’ нам је дозволила да унесемо у авион кофере теже од 25 килограма, а међу путницима су били и грађани Црне Горе и БиХ, за које смо нашу амбасаду молили да путују са нама. Имали смо феноменалан третман целе посаде ’Ер Србије’ – од пилота до стјуардеса и то нам је много значило у психолошком смислу. Једино што баца тужну сенку на срећни завршетак наше вишемесечне драме јесте чињеница да у авион нису могле да се укрцају особе са кућним љубимцима, иако су за њих имали уредну документацију. Они су одлучили да због њих остану у Кини”, прича Немања Милиновић.

Коментари4
cfbb2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Beograđanka
Čitam ovaj tekst i ne mogu da se otmem utisku da moram da prodiskutujem celokupnu situaciju. Ako se neko odluči da zbog kućnog ljubimca ostane i dalje u Kini, bez izgleda da će se celokupna situacija skoro rešiti, taj neko mora da ima dobru finansijsku podlogu ako se za to odlučio. A Srbija velikodušno besplatno prevozi i svoje i strane državljane, svi će oni uskoro odužiti Srbiji kroz mitinge ispred Skupštine ili pljuvanjem po raznim forumima.
Боро
U moru brljotina, retko dobar potez naše države. Za poštovanje.
Putnica
Draga moja Kino, neces me vise videti.Daleko ti lepa kuca!
Перица
Сјајно што су се људи вратили кућама... још боље што су и бесплатно прошли...размишљајте о бесплатној идеји док децу лечимо смс порукама.....

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља