четвртак, 06.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 20.07.2020. у 18:00 Ђорђе Вукадиновић
ПОД ЛУПОМ

Ход по клизавом крову

Напредњачке бројке заиста делују импресивно. Али испод њих зјапи легитимацијска рупа, подела унутар друштва никада није била већа, а политичка криза постаје све дубља
(Миланко Каличанин)

Нико не може бити увек у праву. (Чувене Питије из делфијског пророчишта „погађале” су углавном зато што су им пророчанства била двосмислена и неодређена, а наши Тарабићи зато што је у њихова наводна „пророчанства” уписивао и дописивао ко је шта хтео.) Али ако има довољно разума и искуства, неке ствари се ипак могу предвидети. Чак и у Србији. Ако ходам по влажном крову, велика је вероватноћа да ћу се оклизнути и пасти. Ако с овејаним шибицарима кренем да се играм тражења куглице, вероватно ћу завршити преварен и опљачкан.

Опозиционим учесницима у јунској изборној трци преостаје само да изаберу да ли им се више свиђа метафора с ходањем по крову или коцкање са шибицарима – али поента је да баш и не могу много да се жале на злехуду судбину. Наиме, није да нису знали и није да нису били упозоравани. И, искрено говорећи, није да нису свесно и циљано ушли у трку (да не кажем – у „игру”), рачунајући да, с обзиром на смањени број учесника, односно изостанак највећег дела опозиције, њима ипак неће измаћи „куглица” у виду изборног цензуса и скупштинских мандата. Тако да, свиђало им се то или не, и они сами нису никакве „жртве преваре”, већ пре калкуланти – који су се намерили на бољег, тачније јачег од себе.

Као што смо „пророчански” најавили у претходном, тј. последњем предизборном тексту – „чак и уз најбољу Вучићеву вољу – процената напросто нема довољно за све”. А пошто је, објективно гледано, председникова „најбоља воља” лимитирана његовим личним, односно СНС-овим политичким интересом, било је јасно да ће он првенствено јурити што већу излазност (при чему, већа излазност, разуме се, подиже број гласова неопходних за цензус). А лојалним политичким партнерима, сателитима и „конструктивној опозицији”, како буде. И тако им је управо и било.

Јасно је било да већ из математичких разлога неће моћи да прођу сви заинтересовани. („Чак ни Вучић не може против математике.”) Али мало ко је могао да претпостави оно што су, истини за вољу, истраживања „Нове српске политичке мисли” најављивала. То јест, да – не рачунајући Шапића, који ионако није баш нека „тешка”, односно „љута” опозиција – цензус неће проћи буквално нико.

Дакле, ни медијски фаворизовани радикали, ни популарни Сергеј Трифуновић, ни ДЈБ, ни ПОКС, ни „Метла”, ни остали којима је предвиђан, а некима можда чак и обећаван „сигуран цензус”. Неки од њих ће сада вероватно добити „вештачко дисање”, добациће им се појас за спасавање у виду медијског присуства и партиципације у понекој локалној власти. Али нико од њих више неће моћи да представља ишта озбиљно на политичкој сцени, нити ће бити у стању да испуњава ону „стабилизаторску” улогу која им је у Вучићевој визији била намењена.

Такорећи, ни крива ни дужна, тзв. бојкоташка опозиција се на крају „уписала” међу (ин)директне победнике ових избора на којима није учествовала. Не због тога што је бојкот кампања била нешто нарочито успешна и квалитетна – напротив, уопште није. Не због тога што резултати избора неће бити међународно признати – наравно да хоће. Нити због тога што је је бојкот подржао неки импресивно велики број бирача. Није ни то. (По званичним подацима, излазност је била неких пет до шест одсто мања од уобичајене, по нашој процени, мања је за десет, а по мишљењу најтврђих бојкоташа тај минус је око 15 процената.)

Највећи бојкоташки успех заправо лежи у томе што су сви други с иоле опозиционим имиџом који су на изборе изашли на тим изборима неславно погинули – чиме је индиректно потврђена бојкоташка теза да за изборе „није било ни институционалних, ни демократских, ни епидемиолошких услова”. Тако је, парадоксално, СНС-ов претерани изборни тријумф – који је, последично и колатерално, у понор гурнуо читаву „лојалну опозицију” – у суштини помогао бојкоташима као главним напредњачким противницима да не само политички преживе него и релативно ојачају своју позицију.

Када готово преполовите цензус и опет га не пређе нико од какаве-такве опозиције, то онда више није – или није само – проблем те опозиције, него и симптом увелико урушеног политичког система. Вучић то, наравно, веома добро зна, иако то, разуме се, никад неће признати. Напросто, још једном је „препобедио” и додатно оголио ионако већ прилично огољену природу своје све апсолутније владавине. (И ту никакво навођење „исландског случаја”, нити још једном најављено повлачење са чела СНС-а не може помоћи.)

Ма колико то, опет, парадоксално деловало, заиста се може констатовати да је из ових избора Александар Вучић изашао слабији него што је у њих ушао. Панично реаговање на спонтане, хаотичне, али прилично масовне протесте након најаве пражњења студентских домова и предлога увођења викенд карантина у Београду – и, заправо, експресно попуштање пред захтевима демонстраната – само су илустрације те слабости, која се некад боље, а некад лошије скрива испод председникове борбене реторике и имиџа непопустљивости.

Напредњачке бројке заиста делују импресивно. Али испод њих зјапи легитимацијска рупа, подела унутар друштва никада није била већа, а политичка криза постаје све дубља. А, по свему судећи,ствари ће бити и горе. И ма колико да су пророчанства – поготово политичка и поготово у Србији – увек непоуздана, у ово последње, нажалост, немојте уопште сумњати.

Уредник НСПМ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари3
95ed1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladimir
Odlican clanak. Opozicija je uglavnom bojkotovala izbore, tako da je prakticno sva vlast u Vucicevim rukama. Ali, i sva odgovornost. On danas sam vodi pregovore sa EU. Od dobijanja nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878 god, Srbiji je mesto u kolu evropskih naroda. Da je Srbija danas u EU, ona bi lakse i uspesnije branila nase gradjane, nasu imovinu i nasu kulturnu bastinu na KiM. Izmedju Srbije i Kosova ne bi bilo granice. Uz Srbiju bi stajalo 28 evropskih drzava i ceo briselski aparat.
ДбР
Врло ретко се не слажем са ЂВ. Ово је један од тих текстова. ЂВ се определио за бојкот и овде навијачки подржава исти, чак проглашава некакву победу! За стање демократије у Србији, свакако да је лоше да опозицију чини 20-ак Шапићевих и мањинских посланика, али је непоштено за то кривити Вучића. И бојкоташка и небојкоташка опозиција су толико слабе, безидејне, јалове и без додира са реалношћу, да им не би помогло ни да АВ сутра да оставку и постане тренер младе кошаркашке репрезентације.
Desko
U svemu saglasan sa Vukadinovićevim stavom i samo da dodam neverovatan podatak kao šlag na tortu: na sednici koordinacije stranke o izbornim rezultatima šef, na zaprepašćenje prisutnih, nije bio zadovoljan - rečima " mogli ste i 70%"!? Dakle, hteo je da preigra i hoće još više, ma kako besmisleno i kontraproduktivno to bilo. Posledice će biti teške kako god da okrenete.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља