субота, 19.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 18.07.2020. у 14:00 Гвозден Оташевић
ПРИЧЕ ИЗ Великог рата

Двоје заборављених.

Двоје старих још су живи и сваког јутра и вечери излазе на станицу, чекају воз и жељно загледају у вагоне. Траже својега Милана, надају му се. Чекају га тако дуго и сваким даном све су блеђи, а боре на њиховим лицима постају све дубље, док њихове добре душе траже утехе своме болу и молитви богу. И у тихом, непрекидном јецању, које изумире у заглушном добу послератнога живота...
Старац у јединици 1914, донео преобуку синовима и прича о биткама на Једрену и Јавору (Фото „Шумадијска дивизија 1914–1918”)

Чачак – Било је то на почетку Великога рата, 1914. Када воз писну и крете се из станице, они задрхташе обоје. Још неколико тренутака гледали су свога сина Милана док воз не измаче, и после су га само познали по белој марами којом им је махао из даљине.

Кад воз већ оде погледаше се немо, а тај поглед говорио им је много. Нешто их је гушило у грлу и једна пређоше ћутке пут од станице до куће, па се ту као деца расплакаше.

„Оде и он са осталом браћом” - рећи ће најзад чича Никола и приђе те нежно повуче жену, која се беше наслонила руком на сто и загледала се.

Колико и колико ноћи нису спавали док га не подигоше. Био им је јединац, а они сироти радници. Обоје су ишли у једну фабрику у Београду, радили од јутра до мрака док су га школовали. Кад је после дугог и жељног очекивања свршио школу и добио државну службу у једном малом месту у унутрашњости и они су пошли са њиме, те су се тако све троје од његове незнатне плате издржавали.

И, лепо су живели. Са оним што се имало располагали су и надали се да ће плата временом бити већа, па још ако се њихов Миле ожени. Онда ће тек они моћи у своје старе дане проживети и одморити се. И ето, прва година његове јавне службе и њиховог угоднијег живота, па се и то брзо прекиде и место свих лепих снова у срца њихова усели се нека зебња, страх и слутња.

Од чега?

„Па, вратиће се они, не брини” ‒ говорио је Никола жени. „Неће ни нас бог заборавити. Оде толики свет на границу, па неће сви изгинути.”

И док су у ониској собици, скромно намештној, разговарали међу се, њихов Милан седео је у униформи с пушком у руци, у вагону треће класе са осталим војницима, дубоко утонуо у мисли. Воз је лагано одмицао а њему се почеше ређати успомене од раног детињства па до тог часа.

Цео живот изађе му пред очи и он не нађе у њему ничега особитог и лепог, сем вечитог мучења за насушни хлеб и дугог ноћног седења над књигом поред чкињаве лампе. Само један једини светао зрачак у његовом животу беше мила мајка коју је безгранично волео, а свим тим горким успоменама, високо стајаше светла као његов увек будни анђео чувар.

И озари му се срце и засија светлошћу љубави.

Воз је убрзао и одмицао а њему је растанак са родитељима, које у беди остави, лебдео у свести. Пожеле, у једну трену, да се отргне и врати њима у загрљај, да их пази, чува, негује и помаже у старим данима.

„Да, мајка и отаџбина” ‒ прошапта он. „Две највеће светиње, али која је преча?” И он се очевидно борио у души својој. Најзад устаде, приђе прозору, погледа у даљину и поново утону у дубоко море својих мисли и успомена.

Из једног краја вагона поче се извијати снажно, весела песма:

„Отаџбино, мила мати...” и он у њој нађе оба своја идеала који су, спојени, правили дубоку бразду у души његовој.

Није то давно било. Двоје старих још су живи и сваког јутра и вечери излазе на станицу, чекају воз и жељно загледају у вагоне. Траже својега Милана, надају му се. Чекају га тако дуго и сваким даном све су блеђи, а боре не њиховим лицима постају све дубље, док њихове добре душе траже утехе своме болу и молитви богу. И у тихом, непрекидном јецању, које изумире у заглушном добу послератнога живота...

Ову српску тужбалицу исписао је и 1930. штампао јереј чачански, Живојин Гл. Алексић. А свака паланка наше поробљене отаџбине имала је таквих ко зна колико...

Коментари7
7c6a7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Предраг Давидовић
Треба бити поносан на прошлост и знати препознати њену вредност...
zivojin
Narod gine za interese vladajuce klase-kralj, pasic, apis, a onda se to pretvara u mit i pripremu za sledece zgibenije. Istorija je skup dogadjaja, koji bolje da se nisu ni desili. Za Srbe je 20 vek katastrofalan.
Леон Давидович
У историји не можемо ништа променити, догађај супротан нашим жељама не можемо променити. Само ови људи нис гинули због својих владара јер нису они никога напали већ су њих напале Централне силе и произвеле све то зло. Наравно, ко преживи и докопа се власти онда ужива и привилегије.
Jovan
Odlican tekst sjajnog novinara bivse "Politike Ekspres" gospodina Otasevica. Nezaboravan je njegov antologijski tekst o gostovanju Mome Kapora, Purise Djordjevica, Zike Maksa, Tikala, Radomira Mihajlovica Tocka i drugih u cacanskom Domu kulture. To jos pamtim kao vrh novinarstva.
Orson Vels
Svaki srpski vladar, kralj, predsednik morao je da ima samo jedno na umu, da sacuva u zivotu svoj narod sto brojnijim... Karadjordjevici, Apis, Crna ruka, Voja Tankosic itd... bez obzira na hrabrost samo su pusti romanticari... Gde bi nam kraj bio da nismo usli u I svetski rat. Sudbina Balkana bila bi odlucena neizostavno... "Cije su ovce - njegova je planina"...
Mica Bor
Moj deda je cekao svoga oca , svakoga dana gledajuci ka zapisu . Nije se nikada pojaviio ! Jednoga dana je stigao glas , da Marinko nece doci . Nema vise starog zapisa , nema vise ni moga dede , ostala mi je stara kuca ali i sloboda ! Neka je vecna slava Milanu , Marinku i svim nasim palim ratnicima .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља