уторак, 29.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 22.07.2020. у 16:11 Ненад Грујичић

Одлазак Драгана Колунџије

Многи су на различите начине писали о Козари, али нико није на тако снажан, оригиналан и уметнички релевантан начин написао поезију на ту тему: „Рат отвара лице неба. Звезде имају пушке”
(Фото архив Бранковог кола)

Драган Колунџија, истакнути песник, преминуо је у Београду, јавили су медији.

Као рембоовски даровит адолесцент, јавио се са својим првим песмама 1955. године у часопису „Дело” и био више него примећен. Две године потом, седамнаестогодишњак Драган Колунџија објављује у „Нолиту” своју прву изванредну књигу „Затвореник у ружи” о којој је његов генерацијски пријатељ Бранко Миљковић записао да је „јабука од злата у башти наше најмлађе поезије”. Такви непатворени, зажарени и уклети пламенови поезије никад се неће поновити у српском језику. Затим је уследило двадесетак поетички разуђених и тематски разноврсних књига: „Чувари светлости”, „Орах”, „Злато и родитељи”, „Која година која звезда”, „Поглеђево”, „Тамне војске”, „Звоно и повратак”, „Очевина”,  „Године које проћи неће”, „Несванулице” и друге.

После завршених студија југословенске књижевности на Филолошком факултету у Београду, цео радни век провео је као уредник чувене књижевне трибине на „Коларцу”. Једно краће време предавао је наш језик у Француској ђацима пореклом из Југославије. Добио је многе награде: „Књижевни вијенац Козаре”, награду „Бранко Ћопић”, „Вукова награду”, „Печат вароши сремскокарловачке” и друге. Носилац је високог националног признања за посебан допринос на пољу културе у Србији.

Колунџијине књиге поезије обухватају тематски круг обележен топосима завичаја: Водичево, Поглеђево, Козара, Крајина, Босна, затим остатка песниковог земног света, Чукарица, Баново брдо, Београд, Краљево, Крагујевац, Шумадија, Косово, Србија и Европа. Наспрам магијске опијености чарима завичаја, предака и историје, у Колунџијиној поезији извија се разјапљена чељуст смрти са тешким фантазмама детињства из ратне похаре и ужаса непријатељске офанзиве на Козари. Многи су на различите начине писали о Козари, али нико попут Колунџије није на тако снажан, оригиналан и уметнички релевантан начин написао поезију на ту тему: „Рат отвара лице неба. Звезде имају пушке.”

 Изворе страху и болу проналазимо управо у најранијим годинама живота. Запаљена родна кућа од суве јеловине на Козари, мајка мокра од зноја и страха, смрт пред очима и под грлом, немогућност поласка на ма коју страну – нигде. Дат је аутобиографски детаљ из рата, тренутак кад је мајка у надирању црне војске на час изашла из куће, а унутра остали четворогодишњи дечак и годину дана старија сестра. Тад му се јављају „мало” и „велико око”. „Мало” има земаљске, а „велико” божанске досеге. Песник прибира три опсесивна мотива: време, тело и страх. „О, време у телу”, „Страх ме је да се обрем”, „Црни страх свачег”.

Важна фигура многих песама јесте отац, Симо Колунџија, Солунац, пре тога рудар у Чикагу који је на вест о рату с почетка века кренуо у Србију. Отац који је „причао са смехом”, из којег је „љубав долазила у млазевима”, којем се „мали виноград под теретом крви скрио”. Отац чији је рођени брат у Италији аустријски војник што у џепу све време носи Симино писмо: „Тешо, ти служиш Фрању. Немој пуцати у Србијанце, пуцаћеш у брата – ја сам се јавио у српске добровољце.”

Љубавна поезија и слика жене у поезији Драгана Колунџије одвија се у најмање две равни: жена беатричинске лелујавости и свакодневна жена у кући: „Она је испод куће наше, тужна/ И већ без тела, пролазила”, затим, „Заустављам жену у прању тањира./ Кухиња пуна љубави.../ Гурамо напред”, „Она нема прстију као ми. О, немогуће!”, или, „Прими ме за свој сто и удри”. Колунџијин доживљај жене је увек у спрези са природом и сном. У њему доминира рајско осећање света и страсти, али и чудо танатоса које се обрушава на ерос.

По једној Миљковићевој, нимало случајној, подели, постоје две врсте песника: они који праве и они који стварају песму. Први, у које је делимице убрајао и себе, пуни су лектире, књига и других песника. „То улази у мене и мој стих и мислим да је добро што улази, али мислим и да ми смета, мислим да понекад правим песму”, вајкао се Бранко Петру Џаџићу. А на питање – кад ствара, одговорио је: „Дође нешто као ватра, као грозница. То је нешто друго, различито.” На коментар да је то у целини проблем сваког песника, Миљковић је рекао да није. Упитан – ко не прави већ ствара песму, Бранко је као из топа одвалио: „Драган Колунџија!”

Коментари5
aa551
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Radmila
Veliki trag ostavio je Dragan Kolundzija svojim angazovanjem na knjizevnim vecerima u beogradskim skolama,posebno na Banovom brdu,najvise u Osnovnoj skoli "Josif Pancic",ciji je ucenik bio.A motive za svoje pesme nije doneo samo iz rodnih predela,vec iz kraja svog detinjstva i mladosti,Banovog brda i Cukarice.Svoje pesme govorio je napamet,divnim,cistim zivim srpskim jezikom,koji je po lepoti bio ravan umetnickoj vrednosti njegove poezije.Vratice se ponovo Dragan medju Panciceve omorike i ulice
Arsenije Arsa Jovanović
E pa sad da svi počnu da ga čitaju, naročito mladi, inače uzalud lepe reči o mrtvom pesniku ... dva put će biti mrtav ako ne bude imao čitalaca ....
Бошко ТОМАШЕВИЋ
Жао ми је да је овај изузетно добар песник у последње време био заборављен. Није се, на жалост, о њему пуно писало, у последње време, велим. Такође, мало је био награђиван. Сећам га се из своје младости, радо сам га читао, рано приметио. На њега ми је потом и професор Рашко Димитријевић више пута скретао пажњу, ценио га је веома. Г. Колунџија је уз то био веома, веома добар човек. Беше драгоцен међу нама песник и човек, човек и песник, Даган Колунџија. Читајте поново његове стихове!
veki
Gospodine Tomaševiću, Dragan Kolundžija je bio na crnim listama novokomponovanih kapitalističkih kritičara i žirija. To se dogodilo posle njegovog dizanja glasa protiv velikih para koje su kritičari uzeli za neke antologije. Ali, pravi pesnici i publika ga vole.
MM
Нека је вечна слава великом песнику!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља