Конкуренција, супарништво, такмичење… је борба за освајање новог тржишта. Иза ове сувопарне дефиниције крије се управо оно што на нашим телевизијама са националном фреквенцијом не постоји. Као да имају неку несхватљиву жељу да између њих постоји линија која их спаја и да нико нема жељу да се издвоји. Група „Партибрејкерс” је пре двадесетак година у свом хиту „Хоћу да знам” у рефрену певала „Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој”. Наши телевизијски аутори и уредници изгледа да су једино запамтили ово „бити исти” и у томе истрајавају.

Ево примера: свака телевизија има јутарњи програм који, више-мање, почиње у исто време а у слично време и завршава. Јутарњи програм имају РТС, Прва, Пинк, Хепи па и кабловске телевизије. То није ништа ново; тај формат је популаран у свету, емисија „Добро јутро Америко” је дуговечна и утицајна али ако нудиш мало тога другог, осим јутарњег програма, онда смо сви ми гледаоци у проблему. Одавно смо престали да очекујемо иновативне идеје али је тешко схватити зашто се челници телевизије не окрену ономе што смо некада имала и што је било сјајно. На првом месту је „Недељно послеподне”, које је својевремено имао сваки регионални ТВ студио и још један квалитетан програм – ноћни програм. Пре три деценије у Телевизији Београд постојала је редакција ноћног програма на чијем челу је био Малиша Маринковић а једна од верзија се звала „Ноћ са вама” и нудила је опуштајући садржај и, између осталог, серије: „Династија” и „Марфијев закон”.

Саша Залепугин је био, седамдесетих година прошлог века, ТВ звезда захваљујући недељном послеподневу ТВ Загреб, које је нудило занимљиве госте и хумористичке сегменте за које су били задужени Бени Хил и Дејви Ален. Врло брзо и Телевизија Београд је почела да емитује вишечасовни формат мозаичког типа чији су најпознатији водитељи били: Дуња Ланго, Нина Мудринић, Дина Чолић… а врло често су домаћини били и познати глумци.

Све је већ виђено, много тога је било доведено до савршенства и од челника телевизије се не очекује ништа више него да седну у времеплов и врате се тридесет или четрдесет година уназад. За то су им потребни један или двоје добрих сценариста а све остало ће се већ само обавити. И, наравно, довољно поштења да признају да у међувремену нису смислили ништа боље и да није срамота држати се оне латинске „понављање је мајка мудрости”.

Док ламентирамо о квалитету, ауторима, сценографијама, ваља се само присетити да је прошле суботе одржано финале ријалитија „Задруга”, у ком је старлета из околине Осијека постала богатија за педесет хиљада евра. Они који су гледали и они који су гласали су деца и унуци оних који су седамдесетих година гледали „Градић Пејтон”, „Доктора Килдера”, „Сагу о Форсајтима”, „Птице умиру певајући”, „Бонанцу”…