среда, 21.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 26.07.2020. у 16:19 Иван Цветковић
ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД ПРВОГ СВЕТСКОГ ПРВЕНСТВА У ФУДБАЛУ

Од Бразила до Уругваја тим тежи 140 кг

„О колико сам пута посматрајући те дражесне Уругвајке помислио да се мојој вереници никада нећу вратити. И чему повратак кад је Уругвај тако богат новцем и ... женама!”
У Монтевидеу се баш добро јело: наша репрезентација на делу за столом (Фото: из збирке Соколке Јакшић)

После победе против Бразила (2:1), у првој утакмици на Светском првенству у Монтевидеу 1930, живот наших фудбалера се променио. О томе је јунак тог подвига голман Милован Јакшић причао Миодрагу Белићу, који је то објавио у „Спорту”, а затим, за време окупације, у књизи „Са лоптом кроз свет” (1944):

„Поред свих добрих страна које је наша победа над Бразилијом донела, за нас репрезентативце баш та победа значила је нове муке и невоље, јер се наше воћство имајући већ у џепу тако значајну победу, полакомило и на крајњи успех. А као последица тога дошла је још строжија контрола. Ми играчи смо збиља имали сва предовољства, али наше кретање било је ограничено до максимума. Из хотела на терен са терена у хотел. А било на једном или другом увек иза затворене ограде и врата. Господе, те дане никада нећу заборавити. Тренинзи, одмор и јело, био је наш свакодневни програм, и док смо ми млади и добро ухрањени сањарили у саблажњивим мислима, младе Уругвајке су посведневно наметљиво долазиле на ограду нашег хотела упућујући нам веселе и дражесне поздраве. А наш телохранитељ, Бошко Симоновић, није дао ни зуба помолити. О колико сам пута посматрајући те дражесне Уругвајке помислио да се мојој вереници никада нећу вратити. Изгледала ми је као немогућа помисао враћање у Србију. И чему повратак кад је Уругвај тако богат новцем и ... женама!”

Успех репрезентације Југославије, састављене искључиво од Срба, јер из Загреба и Сплита нису дали играче, одразио се и на остале наше земљаке:

„Наша победа над Бразилијом била нам је најречитији доказ колико Американци лудују за спортом, јер тај значајни успех не да је само нас репрезентативце у очима Американаца направио див-јунацима, већ је имала и далеко дубље последице. Вредност српске нације преко ноћи је скочила и благодарећи тој победи огроман број наших исељеника нашао је ухљебија, јер наша држава је постала као неки шлагер сезоне, а потражња наших радника достигла је нечувене размере. Тих дана свако ко је иоле био Србин могао је бирати посао”.

Јакшић је изнео један проблем, који се неочекивано појавио:

„Неговање кондиције били смо ставили на прво место. Нажалост у том погледу, сметала нам је много веома обилна храна коју смо добијали, боље речено којом смо кљукани по пет пута дневно. Ја ни данас не знам због чега је то тада тако чињено и чврсто верујем да је ако не најважнији, оно бар један од веома важних разлога нашег рђавог наступа против Уругваја, била баш та проклета обилатост у храни. Мислим да не грешим када то тврдим, јер када смо се пред утакмицу са репрезентацијом Уругваја измерили, нас једанаесторица били смо тежи за равних 140 килограма него приликом доласка”.

О хотелу у којем су боравили наши фудбалери Јакшић је рекао:

„Свет спортиста био је искључиви становник овог дивног хотела, који у велелепном и вазда пријатном летовалишту Монтевидеа, претставља последњу реч архитектуре и моде. Сазидан на најлепшем месту града, са дивним парком и басенима ретко укусно израђеним, овај хотел је пре личио на дворац из бајки хиљаду и једне ноћи него ли на затвор, што је он у ствари претстављао за нас спортисте, који смо за цело време такмичења живели скоро испосничким животом.У  затвору тог дивног хотела „Дес Англез“ из кога смо, изузимајући званичне посете, изишли, веровали или не само једанпут. Тог једанпут, међутим, дуго ћу се сећати. А ево због чега. На челу са воћством пошли смо да проведемо вече у једном маџарском ресторану. Једва неколико десетина метара од нашег хотела, налазио се овај лепи ресторан, иначе свратиште Маџара и свих Европејаца. Обед сервиран у том хотелу пренео нас је за часак у домовину. А како и не би: маџарска кујна – наша кујна. Нажалост, убрзо се морало поћи на починак. Енергично и неумитно воћство је то захтевало и, разуме се, ми смо се сви дигли за полазак”.

Уследио је необичан „меч”:

„Па ипак некако Мома Ђокић и ја успели смо, дајући као гаранцију часну реч, да останемо само да одиграмо партију биљара. Једну. И то само до двадесет. Тај услов нам је поставио вођа, а шта је то значило, искрен да будем, тада нисам знао, јер нити Мома, нити ја појма нисмо имали о биљару.Реч је ипак реч. И док су остали већ око десет часова кренули на починак, Мома и ја смо се прихватили такова. Каква је то партија била довољно је навести само да су сви гости, па ваљда и цео хотелски персонал, били окупљени око нашег стола кидајући се од смеха нашим незграпним потезима. Колико је, међутим, та једна партија трајала дознали смо тек када је др Андрејевић, нестрпљив због нашег дугог изостанка, дошао да нас потражи. У нашој партији стање је било тек 8:3 за Мому, а зидни часовник, који смо тек на Андрејкино показивање првипут погледали, показивао је 4 сата изјутра”.

У сећању су му остала још два изласка, зачињена, разуме се, банкетима:

„Сем тренинга и излета, остале две посете учинили смо претседнику општине, који нам је приредио леп банкет, и нашем земљаку Року, најбогатијем човеку Уругваја, чија се покретна имовина тада ценила на преко осамдесет милиона пезоса! Роко, краљ саобраћаја на Ла Плати, приредио нам је банкет достојан једног милијардера.”

Јакшићевих 16 вишка

Вишак килограма је споменуо и др Михаило Андрејевић у свом „Дугом путовању кроз фудбал и медицину”. Упркос прохујалим деценијама (објављена је 1989) њему се у памћење урезало ово:

„Наши репрезентативци су за време путовања бродом свакодневно одржавали тренинге које је прописао савезни капитен Бошко Симоновић. Тренинг се састојао од лакоатлетског трчања на палуби брода, од разних скокова, а у великом бродском базену било је пливање и ватерполо. Овај тренинг је био нарочито користан за голмана Милована Јакшића. И поред свих тренинга и вежби, на честим мерењима тежине показало се да су сви играчи добили у килограмима, а нарочито се угојио голман Милован Јакшић, који је на крају путовања тежио 16 килограма више од предвиђених”.

Коментари0
4ba09
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља