четвртак, 06.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 27.07.2020. у 20:18 Данило Коцић
ИНТЕРВЈУ: РАДОСАВ СТОЈАНОВИЋ, писац и новинар

Желео сам да сачувам говор црнотравског краја

Сматрам да и језик писаца који пишу призренско-тимочким дијалектом треба да буде кодификован, јер свако село има свој израз за одређене појаве, па ако се то препусти стихији, такав поступак неће дати веће књижевне резултате
(Фото: лична архива)

Лесковац – Радосав Стојановић, писац и новинар, који је детињство провео у Млачишту и Црној Трави, на југу Србије, припада малобројној групи аутора који једнако добро познају савремени српски језик, као и говор свога краја. Поред бројних романа, збирки песама, драма, есеја и критика, некадашњи новинар приштинског „Јединства” и драматург и управник Народног позоришта у Приштини, уметнички директор Народног позоришта у Нишу, аутор је јединственог, капиталног „Црнотравског речника”, који је објавио Институт за српски језик и САНУ у Српском дијалектолошком зборнику. Подстакнут богатством сврљишко-заплањског говора, Стојановић је недавно објавио роман „Земаљски дни Наде Кристине” („Наиспринт”, Ниш), аутентичну исповест жене трагичног живота, и свака рeч, свака мисао има изворни акценат, што је реткост у српској књижевности!

Према наводима рецензента Данијеле Ковачевић Микић, ово је роман у целости исприповедан техником исказа (при чему постоји могућност жанровског проблематизовања – роман или монодрама), коју су користили Гогољ у руској или Глишић, Лазаревић и Веселиновић у српској књижевности. Напомињући да је мали број књига које су доследно изграђене овом техником приповедања и да су код нас најпознатија таква дела монодрама Моме Димића „Живео живот Тола Манојловић” и „Петријин венац” Драгослава Михаиловића, она препоручује да и Стојановићева књига експресивношћу народног говора, будући да је реч о роману на нестандардизованом језику, и узбудљивом, сировом, потресном исповешћу жене с југа друге половине двадесетог века, заслужује да са претходно споменутим делима представља врх српске књижевности чија је основа аутентичан говор представника неке eтничке групе.

Своју последњу књигу „Земаљски дни Наде Кристине” објавили сте на дијалекту. Да ли је за то било посебних разлога, шта вас је мотивисало да је напишете на сврљишко-заплањском говору?

За свако дело постоје разлози зашто се појавило у одређеном књижевном облику. Радећи на „Црнотравском речнику”, који су 2010. објавили Институт за српски језик и САНУ, у Српском дијалектолошком зборнику број 57, прикупио сам обимну дијалекатску грађу из које сам црпео речи и изразе за речник. Међу њима појавила се и тросатна исповест Наде Савић (1929), старице из села Млачишта, у црнотравској општини, која својом трагиком, драматичношћу и језичком експресијом није дозволила да је пренебрегнем. Носио сам то у себи као што носим и друге мотиве за књижевна дела. Она сведочи о положају и судбини жене последњих деценија 20. и почетка 21. века, удате на превару, у забитој сеоској средини пуној злобе, неповерења, непријатељстава, где жена, дошла из другог краја, наслеђује све породичне трауме, сукобе с комшијама, омразе, и, на крају, остајући сама, када јој супруг премине, бори се и истрајава у мукотрпној животној утакмици. С обзиром на то да су сва дотадашња моја дела, пре свега романи и приповетке, написани књижевним језиком, било је размишљања како преточити ову исповест – књижевним или рудименталним језиком, говором у коме главна јунакиња живи.

Сигурно сте се суочавали с бројним дилемама и нимало лаким задатком да напишете роман језиком којим се служи јунакиња ваше књиге Нада Савић. Да ли је било недоумица и како сте их решавали?

Превагнуло је то да прича буде испричана тим сировим језиком и на начин на који сама главна личност говори. Уз то задржао сам и акценат сваке речи, тако да је ово један од ретких романа који има сачуван потпуни акценат средине у којој је животна прича настала. Драматика и експресивност језика су превагнули над жељом да повест буде написана „умивеним” књижевним језиком. Било је и других дилема, наравно. Књижевни језик је кодификован, па сматрам да и језик писаца који пишу призренско-тимочким дијалектом треба у неку руку да буде кодификован, у противном такав поступак неће имати смисла. Јер свако село има свој израз за одређене појаве, па ако се то препусти стихији, без кодификације, такав поступак неће дати веће књижевне резултате. Имате, на пример, у јужноморавском говорном типу изразе попут: ишаја, ишеја, ишја – за један језички лик – ишао. Сматрао сам да то не можемо препустити стихији. Но, пошто је ова повест на сврљишко-заплањском говорном типу, то је ствар унеколико олакшана, ту ће се срести већ у неку руку унифициране речи, па ће бити – ишал, дошал, видел итд. А и многе речи су већ попримиле књижевне ликове, односно облике. И оно до чега ми је највише било стало јесте чињеница да сачувам тај пресни, рудиментални говор човека црнотравског краја почетних година трећег миленијума за историју српских дијалеката.

И овај роман показује да сте писац који је поникао у том црнотравском и власинском крају и да је ово још једна књига о човеку југа. Уз то не бисмо пренебрегли ваша дела са косовско-метохијском тематиком.

Пред писцем који је поникао и живео у јужносрбијанској средини (власински и косовско-метохијски предели), као и код других писаца пониклих из српских региона, појављује се питање – ако стварамо на српском књижевном језику, који прихватамо као један од најбогатијих словенских језика – како осим приче, саме радње романа, односно сижеа, и језиком дочарати суштину живљења на овим просторима о којима се у делу приповеда, притом остати у миљеу српског књижевног језика. У неку руку ту ми је помогло дело Боре Станковића. И сам сам и када је реч о делима која говоре о косовско-метохијској средини и оној власинској, у језичком ткиву користио, односно убацивао локалне речи и изразе који су најбоље осликавали неке догађаје, стања, појмове. Понекад, када је реч о управном говору, било је делотворније искористити могућности дијалекта. Наравно, уз неопходни опрез да ти локални изрази и без речника и посебних објашњења на крају књиге читаоцу могу бити јасни, појмљиви. Можда је и због тога редакција Речника САНУ, пре коју годину, међу књиге које могу послужити као његов извор уврстила и неколико мојих романа и књига приповедака. И када смо већ код овог питања, изјашњавам се сасвим за српски књижевни језик какав имамо, а његово лексичко и свако друго богатство ћемо својим делима надопунити дијалекатским речима уколико та дела представљају адекватан уметнички домет.

Од професора до главног уредника

Радосав Стојановић рођен је 1950. године у Паруновцу (Крушевац). Детињство је провео у Млачишту и Црној Трави. Школовао се у Млачишту, Црној Трави, Нишу и Приштини. Дипломирао је на Филозофском факултету у Приштини. Био је професор у приштинској гимназији „Иво Лола Рибар”, радио је као новинар, уредник и главни и одговорни уредник листа „Јединство”, директор и драматург Народног позоришта у Приштини и уметнички директор Народног позоришта у Нишу. С Косова je прогнан јуна 1999. године. Уређивао је часопис „Српски југ” (2004–2006). Живи у Нишу и црнотравском селу Млачиште. Поезија и приповетке су му превођене на више језика. Добитник је више књижевних за поезију и прозу, али и новинарских награда. Заступљен је у бројним антологијама и изборима српске поезије и приповетке у земљи и свету.

Коментари4
8a280
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milentije Andrejevic
Crnotravsko - Vlasinski jezik jezik koji je govorila moja baba Marika je ostao deo mene, sa radoscu mu se vracam i zborim sa komsijama oko Vlasinskoj jezera - Gome, Stojanca, Nikosava i drugi predivni ljudi. Neizmerno hvala Radosave na Vasem delotvorsvu ocuvanja jednog tako lepog arhaiicnog jezika. Moja mahala je Gadzini a zaseok Bocini gde provodim leta u straoj kuci.
joca
eve i ja rodjeni Crnotravac da prooratim u vezi moj kraj, inace mi majka iz toj Mlaciste . nema poubav kraj no Crnotravski i nema takva planina ko Cemernik. nekad a toj cin'mi se skoro bese nesi mogal da projes ni sat po drum ili livade a da ne sretnes nekoga. a danas moz da odis cel dan da ne sretnes coveka. sve zapustelo, putevi urasli , kuce se rusu , nema ko da gi odrzava. puno sela sas jednu ili dve duse a neka bez ic ljudi. sam leti kad dojdu onija sto se nekad odselili ili njina deca.
miroslav
Jezik Crnatrovskog sadrzi vise Staro srpskih izvornih reci nego zvanicno usvojeni zvanicni Srpski jezik
Александар
Речник целог Југа Србије, драги господине. Док скоро сва Србадија једе кашиком, Лесковчани једу ложицом, како се пансловенски каже овај прибор за јело. Хрвати у незнању извитоперили у жлица.. Суштина је да се тим прибором захвата - барица хране, а на то додајте - залогај, или заложити (ставити који залогај у уста), ствари постају много јасније. Или за маказе - ножки, ножице итд. Дивно да је неко сео и написао речник, купујем ову књигу чим је нађем.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља