субота, 19.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 27.07.2020. у 20:20 Бранко Пејовић

Почетак и крај ужичког „златног доба”

По одласку Турака у другој половини 19 века, развој занатства и трговине допринели су процвату вароши на Ђетињи
Ужице на размеђу 19. и 20. века, разгледница из колекције Милоша Познановића

Ужице – Више невоља и ломова него лепих времена преживеле су дуговечне ужичке улице и сокаци, прошавши и кроз једно „златно доба”, када је, како су забележили свременици, „падала пара као киша на сваком послу”.

Било је то по одласку Турака у другој половини 19. века. Писао је о томе с почетка 20. столећа професор ужичке гимназије Мирко А. Поповић (1873–1914) у књизи „Историја Ужица”. Овај врсни педагог и истраживач, ратник у балканским и у Великом рату, одликован Карађорђевом звездом, отац троје деце, погинуо је у Колубарској бици.

Током 18. и 19. века, српско становништво у граду се увећава, али турско још преовладава. Извозно-увозни послови доносе развој. Тргује се с Дубровником преко Босне: каравани из Ужица у приморје носе жито, ракију, лој, восак, мед, коже, ћебад, платно, а доносе кафу, шећер, зејтин, со, рибу, тканине...

„Ужички занати били су по својим прерађевинама далеко чувени. Прво место заузимала је кожарска индустрија: израда сахтијана, чија се нарочита врста обојена ’црвено као крв’ звала ’кајсер’, била је тајна малог броја табака. Израђевине ужичких кујунџија по лепоти и финоћи такмичиле су се са израђевинама кујунџија из Сарајева, Пећи и Призрена. Ћурчије су израђивале фине ствари (ћуркове, бунде, капе, шубаре), због тога је развијена трговина ’зверком’, то јест кожом дивљачи. Било је трговаца Турака и Срба који су ради продаје и куповине ових кожа одлазили и на лајпцишки вашар”, наводи Поповић.

А кад су Срби после вишедеценијских сукоба протерали Турке, становништво Ужица увећавају српски досељеници из Босне, Црне Горе, Херцеговине... Међу њима стасају трговачке породице које су једно време руководиле судбином града. Тада започиње период благостања.

„Од 1862. до 1880. Срби у Ужицу проживљавају ’златно доба’. Господари и наследници свега оног што се урадило и стекло у времену од два века, они уживају у том богатству и благостању. То је за њих време лудог уживања и необичног богаћења (’падала је пара као киша на сваком послу’). Тада су се Ужичани славили својим раскошним животом. Само су они, ваљда, били у стању да славу славе по 10, а свадбу да терају по 15 дана; да јашу хатове од 100 дуката и да на њима улећу у механе и кафане; да за одело плаћају по 200–300 дуката и да један другом, у четири ока, на реч позајмљују по неколико стотина, па и читаву 1.000 дуката”, пише професор Поповић, уз критичку опаску: Подмладак је весело уживао плодове рада својих очева, не радећи ништа и не спремајући се за самосталан посао и живот”.

Све се мења када Аустроугарска 1878. године окупира Босну и Херцеговину. Та окупација, оцењује аутор, била је и смртни удар за Ужице: „Од 1880. настаје тешка криза. Везе са Босном и приморјем прекинуте су и стари путеви, којима је два века струјало неизмерно богатство, потпуно затворени. Нови путеви непознати и неиспитани. Старе куће не умеју ништа да отпочну на изналажењу нових путева, а подмладак неспреман.”

Наступа криза и у држави, разгорева се страсна политичка борба у коју Ужице улеће „свом силином свог пргавог темперамента”. Гоњени и политички, Ужичани падају у апатију: пропадају многе старе трговачке куће, трговина такорећи нестаје. После 1887. прерада коже се смањује, ћурчијски занат потпуно пропада, а кујунџијски своди на три-четири бледа представника...

„Тек од 1890. креће се подмладак под руковођењем старијих и искуснијих људи; настаје отимање од мртвила; отпочињу се сигурнији кораци, почиње пробијање и борба”, наводи савременик ових дешавања Мирко А. Поповић.

Богаћење у времену транзиције

О „златном добу” писао је и др Александар В. Савић из ужичког Историјског архива: „После одласка Турака потенцијал овог града за развој трговине није нестао, само је прешао у руке нове српске грађанске класе. Готово сав капитал Ужица поседовало је неколико имућних породица, од којих су познати Неранџићи, Кремићи, Орловићи, Јокановићи и други. Они су се обогатили у времену транзиције откупљујући турска имања и радње и развијајући сопствене послове. Осим што су остваривали велике профите, ужички трговци су својим пословима допринели и европеизацији градске одеће...”

Коментари2
9756d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Kasaba
Turska kasaba smo bili i ostali! Dodatno upropašteni u eri industrijalizacije kada su neplanski nikli soliteri, a nasuprot prave favele po brdima, gde ljudi naslanjaju kuće komšiji na prozor, grade kuće preko podzemnih infrastrukturnih objekata itd. Topografija i geografski položaj doprinose i razvoju specifičnog mentaliteta, koji očitovan u ponašanju i navikama dodatno stvara sliku jednog zaostalog neperspektivnog naselja. 2020. je godina, a i dalje je previše primitivizma na svakom koraku.
jovan
Mogao sam i da pretpostavim da je Užice nekada bila lepa varoš, danas sa onim neboderima i razbacanim kućama bez ikakvog reda predstavlja ruglo

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља