четвртак, 06.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 28.07.2020. у 19:00 Иван Цветковић
ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД ПРВОГ СВЕТСКОГ ПРВЕНСТВА У ФУДБАЛУ

Нисам хтео да играм у другом полувремену

Благоје Моша Марјановић је испричао да је „вођство морало да уложи сав свој ауторитет да нас задржи и да нас натера да поново изиђемо на терен” у полуфиналу против Уругваја. – „Покајао сам се што нисам узео понуђени фетиш”
Полуфиналисти Првог светског првенства: Михаиловић, Стефановић, Ђокић, Вујадиновић, Арсенијевић, Секулић, Ивковић, Јакшић (стоје), Тирнанић, Марјановић и Бек (Фото: из збирке Соколке Јакшић)

Када је на Олимпијским играма у Паризу 1924. Југославија за првог противника добила Уругвај сматрало се да јој је пут у осмину финала отворен. Због тога је пораз, и то са 7:0, доживљен као брука над брукама. Оцена је из темеља промењена када су ти „Индијанци”, како су их неки у нашој штампи најавили, постали олимпијски победници.

Шест година касније, у полуфиналу Светског првенства у Монтевидеу, опет је постигнуто седам голова, али и поред пораза са 6:1 од тог истог Уругваја наши фудбалери су слављени. Домаћин, освајач олимпијског злата и 1928. у Амстердаму, био је већ страх и трепет за цео свет, а имао је и задатак, који је морао да испуни – да титулом светског првака украси стогодишњицу своје државе.

Благоје Марјановић је о тим утакмицама говорио новинару „Политике“ Љубомиру Вукадиновић, који је фељтон о животу тада нашег најславнијег фудбалера преточио у књигу „1000 голова Моше Марјановића” (1936). Битка за улазак у финале водила се у недељу, 27. јула 1930.

„При изласку из хотела пришао ми је један наш исељеник и понудио један мали фетиш од дрвета. Била је то чудна стварчица. Уз мало тело од црног дрвета налепљена је велика глава са страшно буљавим очима. Фигура није имала руке, а место носа стајала је дубока рупа. Одбио сам га грубо, јер сам био врло нервозан. Ушао сам у омнибус и не окренувши се више. Видео сам још кроз стакло од аутомобила како човек стоји на тротоару и тужно гледа у омнибус који је већ полазио. Покајао сам се што нисам узео тај мали фетиш, али је све већ било доцкан”, вајкао се Моша.

Играло се на џиновском „Сентенарију”, названом у част јубилеја уругвајске државе:

„Наша утакмица одиграна је на новом стадиону, који је могао да прими сто хиљада гледалаца. Још неколико дана пре утакмице цео стадион је био распродан. Публика нас је срдачно поздравила при изласку на терен. Направили смо један мали круг и поздравили гледаоце с једном руком подигнутом увис. Одмах затим појавили су се наши противници. Била је то паклена граја. Мислио сам да ће ми бубне опне прснути од грмљавине која је одјекивала са свих страна. Пре почетка утакмице сви смо се скупили на центру. Неколико љупких уругвајских девојака предали су нам велики букет цвећа. Међу нама био је и капитен уругвајског тима Назаци”.

Наши су одважно ушли у меч:

„Ми смо одмах од почетка навалили силовито и принудили домаћи тим на одбрану. После неколико наших навала, Тирнанић добија од мене дугачак фор, избија напред као зец, јури стреловито и у пуном трку враћа лопту пред гол право на ногу Вујадиновићу, који је одмах продужује по земљи у сам угао. На стадиону гробна тишина”.

Гости се нису зауставили:

„Техника Уругвајаца све више је била немоћна пред нашим пожртвовањем и силовитим нападима. Видећи да губе све више игру из руку Уругвајци су почели са грубим фаулима. У једном моменту бек Уругваја ударио ме по колену иако лопта није била код мене. Судија је видео фаул, али није свирао ништа. Протестовао сам, али ми је он запретио да ће ме избацити из игре. Било ми је јасно: судија је подлегао публици”.

Потврда је брзо уследила:

„Мало затим Уругвај продире преко десне стране. Скароне је три метра у офсајду, добија лопту и пуца неодбрањиво. Судија свира гол”.

То још није пореметило наше:

„Наш тим ипак лако доминира тереном. Из једне брзе навале, лопта долази до Секулића, он носи и пуца са крила ка голу. Лопта се одбија од бека и иде ка аут линији.  Стижем лопту и убацујем у гол. Судија свира гол и показује на центар”.

Публика то није могла да „свари”:

„Као да се каква голема планина руши одјекнуо је урлик масе. Полиција је с муком задржавала масу да не улети у терен. Чинило ми се да смо у паклу, а не на футбалском терену”.

Бразилац Рего је изгубио главу:

„Судија је неочекивано променио своју одлуку. Захтевао је упорно да се игра почне од голмана. Поништио нам је потпуно правилан гол. Силно огорчен притрчао сам судији. Тресао сам се од беса и био сам заиста спреман да направим највећи инцидент. Кад сам пришао ближе, судија је застао као укопан. Био је блед и дрхтао је сав као да га је тресла грозница. Очи су му лудачки играле а руке се тресле. Био је толико бедан, толико јадан у свом огромном страху, да је моје огорчење нестало као руком однесено. Насмејао сам му се у лице и вратио се на центар”.

А онда нешто незамисливо:

„После десет минута Уругвај лепом комбинацијом долази до нашег гола. Са шеснаест метара Ириарте пуца оштро по земљи. На два метра од гола лопта одлази у аут. Међутим, неки жандарм, који је стајао недалеко од аут линије, ударио је лопту ногом и вратио је у игру. Један уругвајски играч захвата лопту шпицом и даје гол. На наше огромно изненађење судија свира гол. Микицу је то све толико узбудило да је појурио ка жандарму, ухватио га за гушу и почео да га дрмуса. За час је био опкољен стражарима. Хтели су да га ухапсе и једва су га пустили у игру”.

Милорад Арсенијевић, а ни остали играчи, није се смирио ни кад се отишло на одмор:

„У свлачионици за време полувремена настао је лом. Ја нисам хтео више да играм, а Микица такође. Вођство је морало да уложи сав свој ауторитет да нас задржи и да нас натера да поново изиђемо на терен. Како је то била бедна игра у другом полувремену. Потпуно деморалисани, без мало пожртвовања, играли смо друго полувреме само зато што смо морали да играмо. Па, ипак, и поред три гола које смо примили, били смо равноправни противници и у неколико махова стварали смо веома опасне ситуације пред уругвајским голом. Највише је изгледа изгубио самопоуздање у себе голман Јакшић, који је пропустио три лако одбрањива гола. Да је нешто бранио као против Бразилије, поред свих неправилности изгубили би утакмицу једва с резултатом 3:1. Али, ко може да игра како треба кад је свестан да има пред собом дванаест противника и масу која урла. Због света гога наш пораз је испао катастрофалан 6:1”, образложио је Моша Марјановић.

Због Уругваја бос у центру Београда

Боксерски тренер Тома Милосављевић, звани Пророк, дан после утакмице прошетао се усред бела дана (13 ч) бос кроз центар Београда – од Гранд пасажа до кафане „Динар”. Наш лист је уз фотографију објаснио да се „опкладио са г. Миком Тресом, обућаром, да ће Југославија победити Уругвај”.

Коментари1
e1e5b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Божидар
Шта се ту променило код нас за 90 - так година? Не у игри већ у схватањима!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља