уторак, 04.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 29.07.2020. у 20:00 Борка Голубовић-Требјешанин

Београд има највећу душу на свету

Планирали смо долазак у Србију почетком јула, али су нас спречиле нове „корона санкције” са 14 дана карантина по повратку. Не одустајем. Долазим првом могућом приликом, каже Нани Пољанец, словеначки мултимедијални уметник
Нани Пољанец (Фото лична архива)

Толико ми недостаје Београд и сви моји српски пријатељи да то тешко могу да искажем речима, порука је коју нам шаље словеначки мултимедијални уметник Александeр Станислав Јуркович, познатији по уметничком имену: Нани Пољанец. Током протеклих месеци борбе са невидљивим непријатељем готово да није прошао ниједан дан, а да нас овај свестрани Словенац није питао: каква је ситуација у Србији. Иза Нанија Пољанеца је богат уметнички рад, он је и имитатор и колекционар и човек великог срца. На ширем екс-југословенском простору познат је као телевизијско друго „ја” Дона Корлеонеа, Лењина, Александра Карађорђевића...

– Почетком године нисам могао да дођем у Београд због финансијских околности, касније због епидемије, која нас је све „затворила” у изолацију и наш једини контакт био је пoсредством друштвених мрежа. Моји пријатељи из алтернативног Рефлектор театра обавештавали су ме свакодневно о стању у Србији. Пресрећан сам што смо заједно, 28. априла, урадили промоцију збирке песама Саре Шпелец са насловом „Заљубљеница” која је штампана двојезично на словенском и српском језику. Глумци из београдске представе „Мушкарчине” извели су предивно читање Сарине поезије. Планирали смо долазак у Београд почетком јула, али су нас спречиле нове „корона санкције” са 14 дана карантина по повратку – прича наш саговорник.

Нани Пољанец већ две деценије негује богату сарадњу са Београдом и пријатељство са српским уметницима. А да је заиста тако говори податак да је за протеклих 20 година сваки слободни тренутак користио да дође у Србију. Ево и зашто толико воли нашу престоницу:

– Ту има одговор за два дебела романа. Београд памтим по својој првој посети у јануару 2002, кад сам се безусловно заљубио у овај град који по мени има највећу душу на свету. А те душе нема без предивне енергије људи са којима се дружим, то су: глумци, сељаци, новинари, музејски стручњаци, доктори наука… У Београду данас имам више стотина пријатеља и тај круг се константно шири. И баш због свих тих племенитих људи много волим овај град. Пријатељима волим да кажем да је Београд мој други дом.

Планирао је луцидни Нани Пољанец, добро нам је познато, и да спектакуларно обележи свој 100. долазак у Београд. Увелико је негде пред крај прошле године уговарао и мени: проја, ајвар, чварци, шљивовица... али су га околности спречиле у тој намери.

– Не одустајем. Долазим у Београд првом могућом приликом. То ће у мени пробудити снажне емоције, свакако. Волео бих, да се скупи много људи који ми пуно значе, са којима сам сарађивао и да се провеселимо како доликује. Уприличићемо представљање збирке песама „Заљубљеница” Саре Шпелец уживо, а најважније ће бити да се дружимо и веселимо: „Живот је леп!..”, како пева Оливера Марковић – каже словеначки уметник.

Нани Пољанец ове дане борбе са пандемијом проводи у родној Рогашкој Слатини чији је заштитни знак.

– Све скупа је много бизарно. Поготово почетак карантина у марту, који је целом свету променио живот. Занимљиво је да нас је спасавала уметност и култура за коју многи лидери сматрају, да је непотребна. А шта смо радили у том периоду? Читали смо књиге, гледали онлајн представе, слушали бесплатне концерте са балкона... Рогашка Слатина је једна најлепших бања у овом делу Европе и код нас долазе туристи из целог света. Због епидемиолошких мера имамо забрану путовања, нема авионских летова и осећа се велика криза због мањка туриста. Сада је највише гостију из Словеније, који користе ваучере од по 200 евра, које смо примили од државе. Проблем је организација разних догађаја на дужи рок јер, свако мало уводе се нове мере па је ово за нас који се бавимо културом додатно тежак период. За себе могу да кажем, да никада у животу нисам имао овако кризних шест месеци. Али борим се – наводи уметник.

Упркос свему, Нанија Пољанеца не напушта оптимизам. Ради, каже, колико може због свих здравствених препорука, где су неке мере на месту, а опет друге, наглашава, бесмислене. Питај бога шта ће писати историја о овом периоду за једно десет година, додаје.

– Будућност видим у још већој повезаности међу свим људима, да бринемо о нашој природи и негујемо искрене међуљудске односе. Да покушамо сами да створимо неке брендове са поља културе и уметности, односно да можемо да преживимо слична стања. Наравно и да делујемо независно од званичних институција, које нам неки пут нешто мало нуде, а ми смо увек први којима се затвори славина финансијске помоћи. Ако ћемо се сви усредсредити на бољу будућност биће нам бар мало лакше. Ето толико. Шаљем велик поздрав из Рогашке Слатине у мој драги Београд. Пазите на себе и ширите љубав на све стране. Сваког тренутка помислим на све вас и једва чекам да се видимо – поручује Нани Пољанец.

Коментари6
1fbfd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Molim da objavite
Za vrijeme Milisevica ucestvovao sam u manjoj saobracajnoj nezgodi u Beogradu. Posto sam Srbin iz Bosne (stranac?), drzali su me cijelu noc na klupi u policijskoj stanici iako sam uredno imao sve papire. Kad sam ih pitao zasto me tako tretiraju, jedan policajac mi je rekao: "Ti si nama isto ko Nemac". Je li to ta dusa Beograda?
MKnezevic
Jos samo da ne teramo inat i ne menjamo imena ulicama. Da ostanemo pravi domacini i smekeri!
Gradjanin
Nikola, napadali su oni srpske turiste, trebamo li i mi njihove? Proterivali su i oni nase sunarodnike,trebamo li i mi njihove?Lomili su cirilicne table, trebamo li i mi latinicne?Da li shvatas da propagiras logiku "oko za oko zub za zub"Zar bi Beograd postao i bio jedini pravi kosmopolitski grad u bivsoj Jugi, da su svi Beogradjani u ranijim decenijama razmisljali i delovali kao sto ti razmisljas? Takvi kao ti su ostrascene pridoslice,koje ne prihvataju njegov duh,nego namecu svoj zavicajni.
Никола
А зашто не учинити оно што су други, у окружењу, већ учинили? И не бих то назвао инатом, него самопоштовањем. Имали су и они улице по српским топонимима, сада их немају.
SLOBODAN MIKAVICA
Hvala vam za lijepe rijeci. Dosta nam je bilo onog realnog a i tekstualnog bomardovanja !
Kocazvoca
Bravo za Nanija i Borku!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља