понедељак, 21.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 03.08.2020. у 18:00 Мухарем Баздуљ
ПОГЛЕДИ

Испеци па реци(процитет)

Имена улица немају везе са реципроцитетом, него једино са континуитетом. А ако би се инсистирало на реципроцитету, онда је ваљда часно и јуначки реципроцитет тражити пре свега од великих земаља, а не оних мањих
(Срђан Печеничић)

Заменик градоначелника Београда Горан Весић се управо на страницама „Политике” протеклих неколико година континуирано бавио публицистиком на културноисторијске теме у контексту главног града Србије. Текстове из рубрике „Приче о Београду” касније је сакупио и објавио у „Књизи о Београду” у издању једне овдашње угледне издавачке куће, а инцидент са спаљивањем који је пратио њену промоцију искоришћен је ономад за „спин” о „онима који спаљују књиге, а зна се ко је то раније у историји радио”.

Дирљива је Весићева жеља да не буде пуки градски функционер какви долазе и пролазе, него да се дубље упише у историју Београда. Нажалост, све чешће неки од његових потеза га увелико препоручују за место на црним страницама те историје. На трагу вести о промени имена Загорске улице у Земуну стигла је најава скорашњих промена имена још неких улица (Поречке, Хварске, Хрватске и Зеничке на Палилули, затим Сплитске, Подравске, Бјеловарске и Мурске на Вождовцу, Љубљанске, Бледске, Шибеничке, Босанске и Мариборске на Звездари, Цељске на Врачару, Лопудске на Савском венцу, уз наговештај да ни статус Мостарске и Сарајевске у истој општини није баш најсигурнији), а Весић је тим поводом изјавио: „Није нормално да ми у Београду имамо Хрватску, Загорску, Загребачку или Задарску улицу. (…) Мој став је да је то питање реципроцитета. (...) Зато ћемо наставити да мењамо имена свих улица које носе назив по онима који више немају везе са Србијом, као и по срединама у којима било шта што долази из Србије није добродошло.”

У протеклих неколико дана, откад је ова информација обнародована, било је већ доста реакција – од ефектних и разложних до прилично промашених. Не постоји, међутим, ниједна позиција с које би се Весићева логика могла бранити. Имена улица немају везе са реципроцитетом, него једино са континуитетом. А ако би се инсистирало на реципроцитету, онда је ваљда часно и јуначки реципроцитет тражити пре свега од великих земаља, а не оних мањих. Каквог има смисла да Београд у самом центру има улицу Џорџа Вашингтона, а да у ни у Вашингтону ни у Њујорку нема ни Карађорђеве ни улице Милоша Обреновића? Рузвелтова може да остане, али ако у Вашингтону или Њујорку што пре осване улица Петра Стамболића или Живана Васиљевића. Исто тако, да се бришу Поенкареова и Жоржа Клемансоа, док усред старог језгра Париза своје улице не добију Никола Пашић и Стојан Новаковић. Кад се успостави та врста реципроцитета, тек онда ваља ићи у детаље.

Шалу на страну, у српској јавности су се често могле чути критике што су почетком деведесетих у Загребу и Сарајеву, рецимо, промењена готово сва имена улица и установа које имају везе са српском историјом и српском културом. Било је таквих критика и у самим тим срединама. Није највећи проблем с таквим одлукама што се њима нанела нека штета Србији као држави, проблем су заправо имале саме те средине одричући се дела своје баштине и властитог историјског континуитета. Друкчију политику Београда у вези с истим питањем имало је тада смисла читати као пристајање уз друкчију културолошку и цивилизацијску парадигму.

Оваквом одлуком Београд поручује Загребу и Сарајеву: ви сте све време били у праву, а ми смо грешили; ваша политика је била исправна, а ми смо били глупи па смо то касно схватили.

Чак и кад би се прихватила идеја да у Београду треба да постоје само улице чија имена најдиректније подсећају на културу и историју српског народа, зар Весић (или било ко) заиста мисли да улице Хрватска и Босанска немају везе са Србима? На томе ће му врло срдачно аплаудирати хрватски и бошњачки националисти. Што се тиче Шибеничке, могао би мало да поразговара са Милутином Дедићем, рецимо. А кад је о Мостару и Сарајеву реч, то је тек перверзија. Нека онда брише и Шантићеву и Османа Ђикића и Гаврила Принципа , па у крајњој линији и ону тек одскоро постојећу Моме Капора. А и сала у Музеју Југословенске кинотеке (у Косовској 11) која се зове „Динко Туцаковић” могла би можда да понесе ново име, пошто нам је саопштено да Зеница „нема везе са Србијом”, а, ето, Динко Туцаковић се, можда нисте знали, баш тамо родио.

Оваквом променом имена улица, Београд не наноси штету апсолутно ником осим самом себи. Ако уопште постоји иједно име неке централне београдске улице које има (екс)југословенски корен, а које би имало смисла мењати, онда је то Београдска улица. Пошто у Загребу нема Загребачке, као ни у Сарајеву Сарајевске, и пошто ваљда ни у једном светском граду не постоји улица названа управо по том граду, јер су, је ли, све улице сваког града улице управо тог града, ту би једино евентуално вредело испоштовати Весићев реципроцитет.

Писац и новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари17
19bd2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladimir
Promena imena ulica nije ni vazna ni hitna. Niti su je gradjani trazili. Ta mera sluzi iskljucivo da skrene paznju gradjana sa sustinskih (drustvenih i ekonomskih) problema i preusmeri je na nebitne.
Od časti do tihe mržnje u Bgd
Gospodin Vesić je samo priznao našu sada[nju slabost i naše komplekse dovodeći ih u pravougaonu ravan sa hrvatskim i bošnjačkim . To ne znači da B. Jovović nije trebao da dobije ulicu ali to možda nije trebala da bude i ta Zagorska. nego neka u Beogradu na vodi ili gde već Za njegovu informaciju neke jedinice NOV i POJ iz Srbije su posle sremskog fronta prošle kroz borbu tim krajevima nastavljajući dalje ka zapadu.
Zorka Papadopolos
Nije problem da neke ulice u Beogradu I / ili u Srbiji sacuvaju imena po toponimima iz bivsih republika , ili po isobama iz istorije, a iz tih krajeva. Ali, nije na odmet da se procesljaju razlozi zasto su ta imena data. Neumesno je obavijati Beograd, glavni grad Srbije nekakvom Jugo-nostalgijom. Prvi raspad Jugoslavije je krunisan Jasenovcem, a drugi - Srebrenicom. E, sad, ako vecini u Srbiji toga nije dosta.. . Naravno, saobracajni znaci ostaju, geografija nije nikome nista skrivila.
Пера Писар
Не видим разлог за оволико дизање прашине око промене назива улица. Па није то Свето Писмо. Зашто су поменути градови толико битни па да заслужују улицу. Зашто онда немамо Бечку, Берлинску, Дрезденску улицу? Па доста је наших заслужних људи који су се тамо школовали. Зашто нема Софијске, Тиранске улице? Букурештанске? Да ли ови називи треба да остану због некаквог континуитета са Југославијом? Она је одавно мртва и неће је оживети ни Страшни Суд. Не брзоплето, али мењати, зашто да не?
Mića Smederevac
Vesićeva inizijativa OK.Ali o nekim promenama dobro razmisliti.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља