- Добар дан, дајте ми карту у једном правцу за Дијон.
- Где ти је то? То не постоји.
- Како где, написано је овде на вашем шалтеру.
- Нема, узми за Париз.
- Добро, дајте за Париз.
Док је она спремала карту кроз главу ми је прошло да ће карта сигурно бити скупља, јер је даље, а ова нема појма да ради свој посао. Нема везе, ионако се не планирам враћати.
Док седим у аутобусу који је полако напушта перон, помислих ко зна када да ли ћу икада више доћи. Срећан што одлазим, али у дну душе само ја знам како ми је.
Путовање је трајало око 30 сати а ја ока нисам склопио. Аутобус је био полупразан а већину времена сам провео причајући са једном младом госпођом. Путовала је за Париз, али је о њему мало знала. Помогла ми је колико је знала и умела. Била је заробљена. Удата у иностранству али је и даље живела у Србији, вероватно са целом фамилијом њеног мужа.
Слабо је познавала Париз и француски систем. У ствари мислим да ништа и није знала осим да оде до продавнице и по децу из школе.
Коначно је дошао крај мог путовања и стигао сам у Париску републику.
Док аутобус стоји на семафору гледам раднике који раде на улици, копају нешто. Одмах сам приметио да су лошије обучени наших, српских радника. Сви су били различито одевени.
Изашао сам из аутобуса и одлучио да мало прошетам, да видим град и поједем нешто. Можда успут нађем и адресу. Нисам ни знао са сам брзо изашао из Париза. То сам тек схватио пуно после тога.
Питам таксисту да ме одвезе на одредиште. Док корачам тамо полако се опраштам од слободе.
Француски не знам и нисам могао да се објасним. Он је на крају донео зидни сат и рекао ми да дођем за један сат. О.К. Схватио сам.
Шетам лево-десно али сат никако да прође. Одем поново тамо.
Доводе ми неког Руса мислећи да ћу боље да се са њим споразумем. Али ја ни руски нисам знао. Објашњавао сам му и рукама и ногама. Коначно сам ушао у канцеларију и ту ми одузимају све што сам имао из цивилног живота. Чак ни име нисам сачувао. Сад сам Звонимир Божић.
Ипак, у Легију нисам примљен, иако нисам био далеко. Постало је већ густо. Где сад?
Дали су ми нешто новца, за време проведено у регрутном центру Обањ. За сваки проведени дан по 25 евра. А тамо сам био 11 дана. Још су ми и платили карту за Париз. Путујем Те-Же-Ве-ом и у једном тренутку у воз улази екипа чудно обучених. Младиће, девојка и једно дете.
Седоше иза мене и у једном моменту чујем “маму мамину”. Устадоше и одоше у ходник да запале цигарету. Ја одмах за њима. После кратке приче, они ми одмах понудише посао – џепарење. Примио сам к знању и отишао.
Метро нисам знао да користим па сам платио такси до Улице Симплон. Стао сам испред цркве, али је била закључана.
Преко пута нека кафана. Десетак људи тамо а чује се наш језик. Улазим тако и рекох добар дан а скоро свим ми узвратише поздрав. Сео сам са њима и слушао њихове приче чекајући на ред да им кажем моју муку: „Сам сам немам никога овде у Француској, нити било где преко, па ми мало објасните како функционише систем. Покушао сам у Легији странаца али су ме одбили. Само тражим посао. Не бирам. Нисам постао ни лопов, а нудили су ми…”
У једном тренутку сви су се сетили да већ касне и си одоше из кафане. Остао сам само ја и конобар.
Данас нисам у Паризу. Живим у Кану.
Зоран Богдановић
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.
Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
