Тише, тише, отераћеш ово мало рибе, шапуће један од пецароша и забацује удицу са дрвеног сплава на Ада Хуји. Остали рибари се смеју, а затим настављају да вребају речни плен. У даљини светли Панчевачки мост, а на Дунаву, у густом мраку, дрема неколико баржи и шлепова.
Тишину спарне летње ноћи ремети жамор из четири кафића, једног рибљег ресторана, два, три дечја игралишта. Уз низ бетонских и дрвених клупа, то је готово комплетан „инвентар” око два километра дугачког шеталишта на Ади Хуји. Житељи Карабурме га од милоште зову „палилулска ривијера”.
Морском угођају доприноси и то што је у вечерњим сатима тешко пронаћи слободну столицу у угоститељским објектима с погледом на „дунавску пучину”. А тек је уметност пронаћи слободно место на невеликом паркингу, па се аутомобили остављају и целом дужином пешачке стазе. Да смо у другом пику пандемије подсећају једино конобари, који уредно носе заштитне маске. О прописној раздаљини између крцатих столова нема ни говора. С муком се праве уски коридори, и то тек кад особље кафића или новопридошли гости замоле за пролаз.
На шеталишту нема толико света. Углавном парови, родитељи с децом и они који су извели своје кућне љубимце.
– Мама, а зашто смо дошли овде кад нема где да се купи сладолед – пита један малишан своју мајку, уморан од игре на тобоганима и љуљашкама. И заиста, на карабурмском кеју нема киоска и штандова за продају сладоледа, кокица, сокова, воде... Ко жели да се освежи или ослади, нема му друге него да седне у неки од кафића. А цене пића и хране нимало не заостају за онима у угоститељским објектима у срцу престонице. Зато млађарија из насеља Карабурма на кеј долази наоружана пивом, соковима и грицкалицама. Поседају на клупе, пусте музику с мобилних телефона и забављају се до ситних сати. Неки од житеља овог насеља сведоче да годинама нису знали да у њиховом крају постоји шеталиште поред Дунава, без обзира на то што су палилулско приобаље, како кажу, читавог живота посматрали с тераса и прозора.
– Тек када је ноћу почела да допире гласна музика, схватила сам да се нешто дешава. До тада сам мислила да нема ничега и да уопште није безбедно долазити на кеј – прича тридесетогодишња Ана М. Истина, не тако давно, прилаз из Вишњичке улице и није био подесан за пешаке. Истим путем кретали су се шетачи и возила, а јавна расвета је била веома слаба.
Сада из Вишњичке може да се дође само пешке, док аутомобили морају да скрену из ове улице да би стигли на кеј. Пут је осветљен, као и читаво шеталиште. Неки од суграђана, ипак, напомињу да насипом крај реке није безбедно шетати по мраку, јер су се на неколико места урушиле бетонске плоче, а ту и тамо стазу препречују и одломљене гране.
Редовни посетиоци Ада Хује напомињу да „палилулска ривијера” још треба да се оплемени како би постала идеално место за шетњу у спарним вечерима, које је лакше поднети уз реку. За то се нарочито залажу житељи Карабурме, који с правом желе „своје парче” уређене дунавске обале.
