недеља, 20.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 02.08.2020. у 21:30 Борка Голубовић-Требјешанин
ИНТЕРВЈУ: ТАТЈАНА МАНДИЋ РИГОНАТ, редитељ

Бранислав Нушић поново на хрватској позорници

(Фото А. Васиљевић)

 „Министарка” је неисцрпна инспирација. Радећи нову адаптацију комедије, водила сам рачуна о томе да Нушић није познат у Ријеци као код нас и да ће се неке генерације први пут сусрести са Живком Поповић , каже за „Политику” редитељка  Татјана Мандић Ригонат у чијој адаптацији, режији и избору музике је недавно премијерно изведена Нушићева шала у четири чина „Госпођа министарка” на сцени Хрватског народног казалишта Ивана пл. Зајца у Ријеци.

Татјана Мандић Ригонат је пре седам година режирала ову Нушићеву комедији о похлепи Живке Поповић која је преко ноћи опанке заменила штиклама на сцени београдског позоришта „Бошко Буха” са мушком поделом. „Госпођа министарка” своју последњу премијеру у ријечком позоришту имала је пре готово 60 година.

– У ријечко Народно позориште сам дошла на позив Оливере Баљак, националне првакиње, која улогом Живане Поповић слави 40 година рада. Са Оливером сам сарађивала пре осам година када сам у Ријеци режирала дело „Дабогда те мајка родила” Ведране Рудан. Моје представе су шест пута биле у селекцији Међународног фестивала малих сцена који води и обликује Ненад Шегвић. Мислим да је све то утицало и на Оливерин избор и сагласност управе. Универзалност дела ме је занимала. Усредсредила сам се на ерос власти, на жудњу за моћи и лудило које моћ рађа, на Живку, жену министра, која је и објекат и субјекат болесне малограђанске средине. Занимала ме је женска позиција у овој поставци, мотив освете за пониженост животом и друштвеном позицијом. Сцену фамилије, рецимо, решила сам тако што је публика Живкина фамилија којој се она обраћа. Причу која се дешава у Београду, ширила сам на универзални простор позоришта, преливајући је преко рампе директно у Ријеку. Представа је еклектично кодирана. Од београдске егзотике тридесетих година до сценских знакова данашњег времена који прате безмерну патологију моћи и све то уз живу музику на сцени.

Зашто је Бранислав Нушић, један од највећих комедиографа са ових простора толико дуго избивао са хрватских позорница?

Занимљиво је да је Нушићева министарка после премијере у Народном позоришту са Жанком Стокић у главној улози, само три месеца после тога имала премијеру у ХНК у Загребу. Било је то време Краљевине Југославије. Нушић је био вољен и слављен као велики писац Србије, Југославије, Балкана, и за живота и после. Рецимо: давне 1910. управник Хрватског народног казалишта Адам Мандровић, позвао га је на премијеру „Кнеза од Семберије”. Насловну улогу играо је највећи хрватски трагед Андрија Фијан. Позоришни успех био је велики. Али кад су на сцену изнесени венци Нушићу, један с хрватском тробојницом и натписом на ћирилици, а други са српском тробојницом и натписом на латиници, као симбол тежње за јединством, шовинисти су направили хаос и настао је сукоб између њих и Хрвата који су заступали идеју братства. Те вечери победиле су присталице братства: омладина је на рукама пронела Бранислава Нушића улицама Загреба. У време СФРЈ био је писац нашег заједничког културног идентитета. Фрљић је 2012. режирао у Загребу „Министарку”, Ленка Удовички „Покојника” на Брионима. Поставка „Министарке” у Ријеци догодила се у години у којој је Ријека Европска престоница културе. И најављивана је као велики позоришни догађај, а сва играња у јулу била су распродата.

Колико, као и зашто тамошњу публику интригира „нушићевштина”?

Нушић није локални писац, његове комедије су дубоки увиди у пороке и слабости човека и друштва. Генијални писац има свој свет, своје теме, који су као увеличавајуће огледало које гогољевски поручује да се у њему погледамо и да се не љутимо на огледало што нам је лице ружно. Миље му даје сочност и ствара утисак локалног, али кад се разгрне то што називамо локалном бојом, отвара се простор универзалне људске похлепе, глупости, зла. Нушићево огледало, границе нових држава не разбијају јер су му теме и ликови прекогранични као код свих великих комедиографа.

У хрватским медијима читамо да „Министарку” режирате на српском језику. Шта то значи? Какве сугестије сте добили од своје саветнице за језик Љиљане Мркић Поповић?

Нушић је класик као Држић, Крлежа, чија дела кад их радимо у Србији играмо изворно. У позоришту је све могуће и дозвољено, ако за то постоји утемељен уметнички разлог. Нисам видела ниједан проблем да се Нушић не игра на екавици, да га језички адаптирам. Играње на екавици је уједно и део традиције играња Нушићевих дела на хрватским сценама. Сваки писац има свој свет и свој језик. А Нушићев језик је бујан, разигран, комички вратоломан. Пре доласка у Ријеку, професорка Љиљана Мркић Поповић, наш највећи стручњак за сценски говор, глумица Вјера Мујовић и ја, састале смо се. Вјера је прочитала „Министарку”. Звучни снимак смо послали у Ријеку. Организовали смо и пробе које је професорка пратила путем скајпа. Важно је рећи да нисам истеривала никакво језичко чистунство. Језик је део позоришне игре, музике реплике, колорита. Играли смо се са што и шта. У књизи „Језик и национализам” Сњежана Кордић је сјајно анализирала болест национализма изражену кроз третман језика. Те језичке болести није било у Ријеци. Напротив. Било је слободе.

Окружени смо Живкама. Од настанка овог комада друштвене структуре нису се много мењале. Шта је то у нашем менталитету због чега тако споро напредујемо?

Нушић је „Министарку” написао 1929. То је време капитализма, класних антагонизама. Опет живимо у капитализму, неолибералном, економском фашизму. Ово је време неправде, лудила, ега разних моћника и великог понижења човека, животом у болесном свету и друштву које не знамо како да променимо. Данашњи свет је лукавије и перфидније постављен у односу на онај између два велика светска рата. Оно што Нушић исмева, јесу слабости људске и системске. Смеје се малограђанима, а они не живе само у Србији. Исходиште Живке је опасно. То је оно: „Може ми се сад! Могу да радим шта год хоћу, да истерујем своју вољу, преобликујем свет по сопственом нахођењу.” Тамо где не постоје друштвени, системски корективи, те болесне страсти се шире до неслућених опасних, трагичних висина. Ово је време хипертрофије Нушићевих ликова али и реплика које као да су данас написане. „Био сам на демонстрацијама. Ено их, још се туку на Теразијама. Један радник је убијен, троје њих је рањено. Влада је морала да да оставку!” То су реплике из представе, изговара их дете Рака. Док сам режирала „Министарку” пребијани су демонстранти у Београду. Али  нико није дао оставку. Нема одговорности. Власт није пала. Али кад-тад, свакој Живки дође крај, али не и пороку који сублимно означава.

Сви они који су после Нушићеве „Госпође министарке”, долазили на власт желели су само да не буду као Живка и сви су се добро крили. Зашто је тај порив толико јак у човеку да увек превлада?

Не бих се сложила да су сви желели да не буду као Живка. Напротив. Понашали су се и понашају се као Живка и њена незасита фамилија. И мисле да је то нормално. Свака власт прво збрине себе па тек онда државу, каже Ујка Васа, лик из „Госпође министарке”. У том њиховом збрињавању, уз подршку свих могућих улизица, профитера, нижу се изгубљене године наших живота као на неком зарђалом рингишпилу. Пуцамо психички а рингишпил се врти.

Коментари4
d74ef
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Decak
Pozdrav gdji Mandic Rigonat kao i svim ljudima iz kulture koji nas povezuju i grade buducnost i pomirenje na Balkanu. Trebace vremena da se zaborave zlodela bivsih politicara i njihovih segrta, od kojih neki i danas vladaju.
Zorka Papadopolos
Zivki ima svuda, dame koje su se uvalile iz nekih skromnijih uslova ambicioznom tipu, pa se njemu jos posrecilo, onda su one glavne, prepametne, sto de fakto I Jesu. Svaki narod ima neke posebnosti u ponasanju takvog lika, pa cak i ako se razlikuju od onog na sta smo navikli, mozda su jos smesnije I zabavnije. Ne bi me cudilo kad bi predstava imala uspeha I u Svedskoj.
Petar
Čudno mi je bilo da je postojao jedan "naš" pisac, koji je sa takvim entuzijazmom ismejao naš mentalitet...dok nisam prvi put posle osnovne škole pročitao njegovu biografiju. On se nije sprdao našim mentalitetom opisujući samo jedan društveni sloj već naciju/kulturu u celini. Ne, ne kažem da nije bio u pravu. Samo se pitam da li ga Zagrepćani vole što je Nušićev tekst već spreman za pozorište ili će nam igrajući ga nešto poručiti.
Djekna
Nema nama spasa ni napretka, mi smo zemlja treceg sveta, a sve zbog mentaliteta koji se od Nušića, evo skoro sto godina, nije promenio ni za promil. Pa onda pametni i zeljni napretka odlaze, a i neka odlaze. Zasto da se izoluju i istrunu u Srbiji (tu mislim na ex Yu, generalno)? Kvi sto ostaje ne zele da menjaju svoj mentalitet, pa onda shodno tome takvu vlast i dobijaju.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља