уторак, 01.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 02.08.2020. у 15:39 Драган Тодоровић
НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕ ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ СЛОБОДАН КАЧАР ПОСТАО ЈЕ ОЛИМПИЈСКИ ПОБЕДНИК

Да није било злата у Москви, не би било ни титуле у Пезару

Године и лета пролазе али сећање на тријумф 2. августа 1980. у руској престоници и даље не бледе, истиче један од најбољих југословенских боксера. – Чика Брухо Храстински је био сјајан мотиватор, Љах Нимани цимер, а у Ветернику на дочеку више од 10.000 људи
Шампион за сва времена: Слободан Качар после тријумфа у Москви (Фото лична архива)

На данашњи дан, пре тачно четрдесет година (2. августа 1980. године), један од најбољих и најуспешнијих југословенских боксера свих времена, Слободан Качар, постао је олимпијски шампиона. Тог 2. августа, само два дана након сјајног успеха кошаркаша, Југославију је обрадовао тихи, ненаметљиви и упорни боксер из предграђа Новог Сада. Када се вратио у свој дом у Ветернику код скоромних родитеља, олимпијског шампиона је дочекало више од 10.000 суграђана. На Играма у Москви Слободан се налазио пред невиђеним спортским изазовима, али је ишао одлучно корак по корак, побеђујући све саме шампионе. Најпре на старту олимпијског турнира првака Африке Мајкла Насороа из Танзаније, а онда, у како су тада многи говорили ,,финалу пре финала“ и страшног Руса, тадашњег првака Европе, Давида Квачадзеа. У полуфиналу га је чекало ново искушење против Немаца Херберта Бауха, кога је савладао техничким нокаутом у другој рунди. А онда је читав свет чекао велико финале  југословенског шампиона и Пољака Павела Скжеча.

Међутим, боксеру који је у аматерској конкуренцији пуних осам година и чак четири месеца остао непоражен на рингу, остваривши чак 99 узастопних победа, тадашњи велики спонзор спортске опреме фирма ,,Адидас“ желела је астрономском понудом да му скрене мисли са великог меча, јер је до тада Слободан био веран ,,Пуми.“

- Сећам се као данас да су ми људи из ,,Адидаса“ дан пре финала пришли, понудили су ми на руке 10.000 долара, и још толико ако освојим злато и фантастичан уговор на две године, под условом  да у финалу изађем у њиховим патикама. Искрено, почео сам да размишљам о великом новцу, био је то истински изазов за мене али и за читаву моју породицу. У једном тренутку сам потпуно престао да размишљам о финалној борби.  Ухватио сам себе у размишљање, рекао сам одлучно: нећу њихов ни новац ни патике. Интересује ме само борба, каже за ,,Политику“ један од највећих мајстора ринга које смо икада имали.

Годину дана пре него што је достигао највеће спортске висине, Слободан је за време Медитеранских игара упознао прелепу Сплићанку Славенку, своју данашњу сапутницу са којом има две ћерке. Њихов дом је у срцу Новог Сада.

- Она ми је увек давала снагу, била је моја звезда водиља. И данас ми је највећа подршка, када сам освојио злато било је велико славље у Сплиту. Заправо, тај тријумф био је само увод у још лепше спортске резултате. Да није било злата у Москви, сигурно да не би било ни титуле у Пезару, не крије шампион.

А годину дана касније у Москви почиње узлазна линија човека који је касније у италијанском граду постао и светски професионални првак. Али, ипак то финале са Пољаком у Москви била је права посластица за љубитеље бокса.

- У финале сам отишао са пуно самопоуздања после сјајних борби и победа, присећа се Слободан. Иако то вече нисам ни ока склопио био сам одлучан да у тој борби покажем све што знам и умем. Када сам ушао у салу, где је било 17.000 навијача, од којих је највећа већина била на страни мог противника, а тек повремено сам из публике могао да чујем глас мојих тренера чика Бруна Храстинског и Љаха Ниманија и мог брата Тадије, знао сам да нема предаје. Тај амбијент ме је посебно мотивисао, ишао сам одлучно у сваку рунду, једноставно знао сам шта желим, истиче освајач злата у Москви.

На крају, успели сте да из ринга изађете уздигнутих руку?

- Били су то најлепши дани мог живота на аматерском рингу. Највећи понос сам осетио, када се на јарболу подизала југословенска застава и када су ме одушевљени навијачи поздрављали. А још већи понос сам доживео на затварању Игара, када ми је припала та част да носим нашу заставу.

Шта вам је легендарни чика Бруно Хрстаински говорио пре финалне борбе?

- Ништа, углавном ме је засмејавао. Касније сам схватио да је то била најбоља тактика, јер ме је потпуно растеретио свих брига и проблема. Био је сјајан и човек и тренер, велику захвалност дугујем и Љаху Ниманију са којим сам тада у олимпијском селу био цимер. Заправо, нас тројица смо од почетка до краја били у Москви, јер је боксерско финале било на програму последњег дана Игара.

Којим речима сте себе бодрили пре најважније борбе у аматерској конкуренцији?

- Рекао сам сад или никада. Слободане ти то можеш и мораш. Вечерас идеш до краја, јер, када си већ прешао толики пут стања више нема. Мотивисао сам самог себе, једноставно био сам пун енергије и жеље. Био сам одлучан да досегнем највеће боксерске висине. Све је то лепо, али године пролазе. Не могу да замислим да је прошло четрдесет година, као да је било јуче, рекао је за ,,Политику“ истински шампион, који је на дашањи дан пре четрдесет година освојио олимпијско злато.:

Имали смо сјајну атмосферу

Тих година Југославија је била светска велесила у боксу. На Играма у Москви имала је комплетну екипу. Свих осам боксера дисали су као један...

- Атмосфера је била фантастична. Бодрили смо једни друге, није било љубоморе или зависти. Једноставно ринг је био једино мерило за све нас. Мислим да је и то утицало да неко од нас оде до самог краја такмичења. Имао сма ту срећу да је мој брат Тадија четири године пре Москве освојио сребро у Монтреалу, па је пред Игре у Москви била дилема он или ја. На крају, препустио ми је место без борбе, и на крају све је испало добро, истиче Слободан. 

Коментари1
adac5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vra;arac
Ax, braća Kačar. Tadija je bio sjajan, a Slobodan nenametljiv, preskroman, skoro nevidljiv, ali suva tehnika...Istinski heroji mog dečaštva.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља