субота, 26.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 03.08.2020. у 22:00 Марина Вулићевић

Недовршени роман Владана Деснице

Александар Јерков чак сматра да би Десница, да је довршио „Проналазак Атханатика”, у историји књижевности заузео место поред Хакслија, Орвела и Замјатина, а ставља га напоредо и са Сарамагом
Владан Десница (Фото Википедија)

У свету, у којем су смрт и рак постали синоними, пронађен је лек за рак, односно за смрт, тако да су људи уместо богатих и сиромашних, паметних и глупих, болесних и здравих, дељени на смртне и бесмртне.

Ово није окосница неке нове, популарне, дистопијске књиге, то је почетак недовршеног романа Владана Деснице „Проналазак Атханатика”, (издање новосадског „Прометеја”), који је видовито предвидео ситуације са којима се свет данас сусреће, али је уједно изложио и своја схватања о уметности и уметничкој истини, о романескном жанру, језику, па и завршетку – управо о оном делу који овде недостаје. Затим, о проблемима политика и друштава које је познавао, а које су рефрени и данашњег либералног капитализма. О томе ко чини друштвену „масу”, гомилу...

Мирису смрти и нестајања, којим одишу и најпознатији Десничини романи „Прољећа Ивана Галеба”, и „Зимско љетовање”, писац овде приступа сатирички, као и идеји устројства човечанства, које не зна да изађе на крај са својом бесмртношћу.

„Знао сам једнога који је двадесет година плаћао мисе да би умро од туберкулозе.

– Па како је свршио?

– Умро је. Од рака разумије се.

Добра анегдота. Корисно употребљива, како за антирелигиозну пропаганду, тако и за пропаганду против рака”, причају Десничини јунаци полако читаоца увлачећи у своју „заразну” дискусију, причу о причи романа.

Десница се поиграва односом према језику јунака ствараоца, писца, који због могућих критика жанра фантастике хоће своју дистопијску књигу да назове реалистичком, држећи се строго рационалних елемената. Он свој измишљени лек атханатик не назива „еликсиром”, већ „тоникумом” или „фактором икс”, замишља га као развијену линију медикамената, као „групу атханатика”, а метафизички призвук „бесмртности”, као резултата лечења, претаче у „бесконачно трајање” или „вечиту регенерацију”. Ево цитата који говори у прилог превласти науке и секуларности у односу на духовност, што такође карактерише модерно доба:

„Ствар је у томе што је модерна физика преузела бескрајност, вјечност, бесмртност из руку религија и митологија у своје руке, онако као што је већ раније медицина преузела човјека и његово тијело из домена враџбина, у своју бригу. А ону ранију ’вјечност’ и ’бескрајност’ можемо засад оставити пјесницима (...)”.

Природно је да не могу сви имати право на лек за вечно трајање, и ту долази до раслојавања у дистопијском свету Десничиног писца. Лек ће добити привилеговани, на пример – шеф државе, који је у неким неевропским државама још „син Сунца”. У оним развијеним, где је поглавар „етатизован”, он поседује „социјалну дужност живљења”. За шефом државе следе сви министри, угледни носиоци важних одликовања, ректори и проректори, председници академија и института...

Десничин писац има посебно виђење „масе”, оних непривилегованих, ускраћених за многа добра, па и за лек. За њега „маса” нису они који пате, „као што мисле лаици”, већ „они којих има највише”, што је један погодан софизам за поигравање.

Саркастичан став Десничин јунак заузима и према разним модерним „слободама” у „земљама где је све ствар новца”. У њему све те слободе „збора и договора” побуђују оправдано подозрење... У овом недовршеном роману доћи ће неминовно до преврата и револуција у демократским и ауторитарним државама подједнако, али ће се на крају пароле односити на то да људи траже назад своју смртност, свој рак и своје право да умру. Што је неко давно рекао, стари непријатељи смрти тражиће да са њом склопе вечни мир...

Шверц лека за бесмртност, као последица неједнаке расподеле, још је један од реалистичких елемената ове приповести која иронично потискује своју антиутопијску природу, али зато излаже неке од најлепших схватања о природи уметности, па и забрањене уметности, која таквом постаје самим тим што се бави собом и сопственом логиком стварања. То је Десница каквог знамо из „Прољећа Ивана Галеба”.

„Мој господине, умјетност није ништа друго него процес којим, упркос нашим званичним ’мишљењима’ и ’увјерењима’, упркос нашим званичним ’истинама’ сами себе откривамо да заправо мислимо и вјерујемо нешто сасвим друго, из дна нас ископавамо неке дубље, у ткиво нашег психофизичког организма заривене и од нас самих неслућене истине. И то је, упамтите, ’једини пут’ и начин којим се те истине уопће могу открити. Можете да их назовете нашим истинама-паразитима, ако хоћете. Али, то неће бити тачно: у ствари, уљези су оне друге ’истине’, оне које у нас улазе путем наше свијести и уз неминовну царинску и полицијску контролу наших свјесних опредјељења и наших вољних интервенција (...) Умјетност је, драги мој, један узбудљив потхват духа, једна пасионантна игра самооткривања, пуна скривачица и заскочица (...).”

Уметност је та која се увек бори за истину и слободу, и то чини успут, бринући се само о својим властитим бригама, самим тим што је уметност, а прогоне је баш зато што није декадентна и безидејна, за шта је оптужују.

„Биједници! А имају под руком тако једноставно средство да је разоружају, да је учине безопасном! Морали би просто рећи: ’Лај ти штогод хоћеш, ја те се не бојим!’ Јер збиља, уколико уметност уопће може да буде донекле опасна то бива само онда ако јој придамо више важности него што стварно заслужује”, полемише Десничин јунак.

Професор др. Александар Јерков, у поговору овом издању, указује управо на Десничину програмску критику утилитарности уметности из 1952. године, што је према његовом мишљењу додатни поетички, књижевноисторијски и полемички потенцијал овог сатиричног и дистопијског романа. Јерков чак сматра да би Десница, да је довршио овај роман, у историји књижевности заузео место поред Хакслија, Орвела и Замјатина, а ставља га напоредо и са Сарамагом.

„Каква би само то била потврда величине Владана Деснице да је Сарамаго 2005. године, када је објавио ’Смрт и њене хирове’, могао да прочита Десничин макар и недовршени роман, да нешто каже о њему, или да га искористи у својој прози. Какав би то окаснели тријумф Владана Деснице и српске књижевности могао да буде, као што би био, на пример, и да је Ками, када је писао ’Странца’, читао ’Дневник о Чарнојевићу’ Црњанског”, пише Јерков.

За трагедију у књижевности потребан је таленат, за трагедију у животу довољна је несрећа, сматрао је Десница. У складу са тим његов писац смишља лош крај за свој роман, јер „романи никад не излазе добро”. Хепи енд, или срећан крај, једноставно код њега не пролази. „Предност” данашњег читаоца је и у томе што он из сопственог искуства има на претек лоших крајева ове приче, тако да свако може да допише сопствени завршетак.

Коментари8
bee1a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Наташа Вујовић
Овакву прекогницију и дубоку опсервацију прошлог времена могла је изнедрити само танана људска психа, попут Деснице... Невероватно је, колико се људска понирања и мисао не мењају кроз време...Та Десничина реминисценција, толико продире у садашњи тренутак и време у коме се цео Свет обрео, да је она већ дефиниција нашег сутра... Какав би крај могао изнедрити овај меланхолични поета, који је давно рекао: "Какав човек, такво и радовање"! Браво, Марина!
Драгана Димитријевић
И један велики роман, прича или песма су довољни за место великог писца, а код Деснице је то неупитно. Друго је Александар Јерков, он је писац алтернативне књижевне историје.
Stevo
Neverovatno! Samo izuzetno veliki, kao sto je bio Vladan Desnica, oljuste pojmove, daju im svoju dimenziju, priblize se... Robovanje povrsnom znacenju pojmova je veca nesreca sveta!
Murat
Moram da dodam i ovo: Sezdesetih godina je Camil Sijaric dobio veliku novcanu nagradu BiH za roman " Bihorci" kao najbolji objavljenu toj godini. Camil se obradovao, naravno, ali se prisetio Desnice, ciji je roman "Proljeca Ivana Galeba" obajvljen iste godine. I ode Camil kod Vladana i kaze mu da mu je zao, jer je Vladanov roman bolji. Vladan se nasmejao i rekao mu - bolji je onaj koji je nagradjen. Ja licno Vladanov roman svrstavam medju tri najbolja u Jugoslaviji, svih vremena.
Murat
Desnica je veliki pisac, ali iz nama ( ne) poznatih razloga dugo vremena i za zivota nekako drzan po strani. Onda se nije ni moglo izici na vrh, u Hrvatskoj pored Krleze, u Srbiji pored Andrica i jos ponekih. Njegove tvrdnje o sporadicnosti umetnosti su tacne i ta vremna su na zalost dosla. Ali to nije sudbina umetnosti, vec nasa, koji smo nesposobni da je prozivljavamo, koji opstojimo samo materijalno, hocu reci trbuhom, ali ne i duhom. Hoce li doci bolja vremena? U ovom sistemu vrednosti ne.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља