субота, 26.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 03.08.2020. у 20:00 Александра Петровић

Неосуђеним злочинцима пресуђује историја

Мурал Благоја Јововића у Сопоту (Фото Фејсбук страница Историја Срба)

Правда је веома ретко изнад права, а некада коначну пресуду уместо суда доноси историја. Иако никада нису осуђени за најтеже и најмасовније злочине, Анте Павелић и Адолф Хитлер сматрају се некима од највећих крвника у историји човечанства. Зато је била неодржива замена теза у јавној полемици о хероју Благоју Јововићу, чије име од сада носи бивша Загорска улица у Земуну.

– Као што у Немачкој никоме нормалном не пада на памет да доводи у питање слављење као хероја људи који су покушали атентат на Хитлера, не треба ни у Србији да се оспорава вредновање атентата на Павелића као акта правде. Човек који је у овом случају узео правду у своју руке, учинио је то у симболичком смислу у име огромног броја свих невиних жртава злочиначке НДХ и он свакако заслужује улицу у Београду – каже за „Политику” др Милан Шкулић, професор Правног факултета Универзитета у Београду.

Јововић је 1957. године у Аргентини пуцао на Павелића и нанео му ране од којих је усташки поглавник касније преминуо.

Павелић никада није одговарао пред судом за своје монструозне злочине.

Хици на Павелића за неке коментаторе представљали су „узимање правде у своје руке” и „слављење крвне освете”, уз наметање бесмисленог закључка да је злочинац жртва, а атентатор на њега убица.

Професор Шкулић истиче да претпоставка невиности у свим правним државама значи да се нико не може сматрати кривим без правноснажне пресуде, али да строга формалност права има некада и своје границе, што је веома ретко али не и немогуће, а није ни неоправдано, нити неправично.

– Некада драстична величина историјски неспорних злочина сама по себи  потире и нека иначе веома важна правила држава које се одликују владавином права. За неке историјом неспорно дефинисане злочинце, одговорне за енормне злочине тешко упоредиве са било којим другим неделима, не важи претпоставка невиности ма колико она иначе била важна у правној држави. То се односи и на крволочног усташког поглавника. Такође, они који у односу на такве злочинце узму правду у своје руке, не сматрају се криминалцима већ напротив, они заслужују поштовање – наглашава др Милан Шкулић.

Претпоставка невиности јесте једна од најважнијих уставноправних гаранција, али ипак трпи изузетке који се своде на легитимну историјску пресуду. – То је у пракси веома ретко и тиче се само неких историјски апсолутно неспорних злочина и злочинаца. Тада и својеврсно „узимање правде у своје руке”, иако право кажњавања припада само држави а не и појединцима, ипак има своје разумно оправдање и може се сматрати правичним – каже професор.

Нико не може да спори да је Хитлер био злочинац иако никада није правноснажно осуђен за ужасне злочине у Другом светском рату, јер је сам себи пресудио.

– Да је Хитлер неким  чудом преживео и избегао, на пример, у Аргентину као омиљену дестинацију многих преживелих нацистичких злочинаца, те да га је тамо стигла „рука правде” неког припадника израелских снага безбедности, огорченог због Холокауста, да ли би и тада то могло да се окарактерише као „крвна освета” и насилнички чин? Да ли би неко с правом могао да замери подизање споменика атентатору на Хитлера у Јерусалиму? -  пита др Шкулић.

Хитлер и Павелић, 1941. године (Фото Викимедија/ Музеј холокауста САД)

Зато они који су Хитлеру радили о глави  нису злочинци, а било је много покушаја атентата на фирера, од којих је најпознатији онај групе завереника са пуковником Фон Штауфенбергом на челу.

– Атентатори на Хитлера су свој покушај тираноубиства платитили главом. Они не само да нису криминалци већ су напротив хероји који се у самој Немачкој славе. Њима су у Немачкој подигнути споменици, по њима се називају улице и тргови, о њима се као херојима учи на часовима историје, издају се поштанске марке њима посвећене. Обрнуто, историјски се неспорним злочинцем сматра озлоглашени нацистички судија Роланд Фрајзлер, иако никада није осуђен, јер је пред крај рата погинуо у савезничком бомбардовању, а који је изрекао више хиљада смртних казни противницима злочиначког режима, између осталог и чувеним члановима антинацистиче групе „Бела ружа”, од којих су најпознатији брат и сестра Шол. Овај „џелат у судијској тоги” је посебно био огаван јер је окривљене вербално веома агресивно понижавао у судници, држећи уз то бљутаве панагерике нацистичком режиму – подсећа др Шкулић.

Тако је и Анте Павелић историјски потврђени злочинац, а угледни немачки аутори о „првој независној хрватској држави” наводе следеће: „Од око 6 милиона становника у НДХ, било је 51 одсто Хрвата, 32  Срба, 11  Муслимана, 2  Немаца, 1  Мађара, 0,3 Јевреја и 3 одсто осталих. Влада је удаљила све „нехрвате” из јавних служби, штампе и радија. Јевреји су морали да носе звезду и била им је конфискована имовина. Употреба ћирилице је Србима била забрањена. Православној цркви је одузета свака финансијска подршка; њени припадници су морали да носе траку на руци са ознаком П (за православац). Познато је да су оснивани концентрациони логори, чији репертоар ужаса није заостајао за немачким. Убијено је 750.000 Срба, 60.000 Јевреја, 26.000 Рома и неколико хиљада опозиционо настројених Хрвата.”

– Крволочни усташки покрет Анте Павелића, али и тадашња званична домобранска војска тзв. НДХ су били највернији нацистички савезници, а ево шта је „сам за себе” и друге нацистичке лидере рекао Гебелс: „Што се нас тиче, ми смо мостове иза себе срушили... Ми смо се до краја упустили и коначно одлучили... Ући ћемо у историју као највећи државници или као највећи злочинци.” Срећом, историја нацистичке главешине памти као „највеће злочинце”, а заједно са њима и њихове верне усташке савезнике који не само да су своје кости остављали чак пред Стаљинградом већ су спровеле и масован систематски геноцид над Србима – каже на крају професор др Милан Шкулић.

Коментари51
4068b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Goran Pantic
Треба бити реалан. Увек је боље да се на суду утврди кривица, донесе пресуда и изврши правда. Али често то није могуће, или зато што је власт узурпирана или због бројности злочинаца, као на пример у Блајбургу или Сребреници. Како да судиш хиљадама убица? Где да им нађеш адвокате? Где су у рату сведоци? Колико то треба да траје? Није то легално. Ружно је и често страдају и невини. Али опције су: 1) казни на терену, чак и противзаконито или 2) пусти кољаче да се извуку.
Andrija Mirkovic
- Cudno mi je samo jedno!!! - Sve velike pristalice protiv nasilja i uzimanja pravde u svoje ruke a protiv Ante Pavelica odstrane jednog srpskog nacionalnog borca( citaj Cetnika)...? - Kada su u pitanju komunisti i njihovi zlocini, to se precutkuje, zataskava ili je legalno ubik´jati ljude bez suda i orava na odbranu. Zato su neobelezene silne grobnice po Srbiji ubijenih od strane Broza, komuniste i njegovih partijasa...Da li smo svi jednaki pred zakonom Srbije???
Војин
Убацивање Пунише Рачића у овај галиматијас комент. НВО/ЛГБТ, служи за заташкавање чина скрнављења жртва комплекса логора Јасеновц. Хрвати П. Рачића нису баш много волели нарочито због књиге "Савремена Европа"из 1905.г. где он већ у предговору каже: " Ми Хрвати смо народ кукавица и слабића, дангуба тјелесних и душевних, те туђини или служимо или је само опонашамо.." Дакле, сам чин убиства послужио је Хрватима да правдају своје болесне пориве - које П. Рачић описујеу у предметној књизи.
Зоран
Пуниша Рачић треба да има улицу у свим већим градовима у Србији
Леон Давидович
Пуниша Рачић је потпуна супротност, то јест он је учинио негативно дело , а по закону кажњиво. Опште је познато да се многи политичари не подносе, у парламентима свађају и таку . али да се убијају то није дозвољено. Држава је могла да забрани рад неке парије ако је сматрала да ради против државе (забранила је на пример КПЈ), а не да неко у парламенту убија посланике ма какви они били. То убиство је било додатни постицај мржњи Хрвата према Србима што су користили хрватски политичари.
Сима
Нису хрвати остављали кости пред Стаљинградом , него у самом Стаљинграду у борбама у фабрици трактора , Црвеном октобру , итд...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља