Да зарађују на клађењу, Французи не би удобно живели. Пре четири године, кад је Европу обузела мигрантска криза, кладили би се, судећи по тадашњим испитивањимa јавног мњења, да ће до 2020. године имати 40 одсто муслиманског становништва. Погрешили су готово петоструко. Статистика каже да их има 8,3 одсто.
Уврежено је мишљење да Европску унију „преплављују” мигранти из Азије и Африке, те да је „покорава” муслиманско становништво, али велики је јаз између перцепције јавности и стварности, како у Француској, тако и у Белгији, Немачкој, Великој Британији.
Тако у Немачкој, према последњем извештају Федералног завода за статистику, више од четвртине становништва чине имигранти или они који имају имигрантско порекло. Међутим, чак 65 процената свих имиграната у тој земљи имају европске корене. Имигрантом се сматра свако коме барем један од родитеља није рођен у Немачкој.
Миграције су прошле године порасле за нешто више од два одсто, али не због тога што се у ЕУ, како је уврежено мишљење, сели цела Азија и Африка. Немачка је лане достигла рекордна 83 милиона становника, највише заслугом миграната, али већином из источне Европе – Румуније, Бугарске, Пољске, Хрватске.
Из Берлина јављају да им тренутно из ратних подручја стиже мање избеглица него раније. Из Сирије их је 2018. дошло 34.000, а годину пре тога 60.000. Под владом Ангеле Меркел, минулих година стигло је највише Пољака, Румуна и Бугара – њих 14.000, а милион дошљака има корене у Африци. Највише имиграната у Немачкој, око 13 одсто, турског је порекла. За њима, у Немачку највише иду Пољаци и Руси.
Французи су склони претеривању живећи у убеђењу да је сваки трећи становник муслиманског порекла док статистика каже да је евентуално сваки тринаести. Заблудама су подложни и у Италији, где је популарна и запаљива антимигрантска политичка реторика. Таквим речником политичари су градили и добрим делом издејствовали брегзит. Марин ле Пен, понављајући на сав глас да Француску треба вратити Французима, умало је узела власт, а у време изборне кампање једва да су и друге политичке струје, па чак и француски социјалисти, показивали већу наклоност према мигрантима. Људи који ризикују животе прелазећи Медитеран јако су оруђе у рукама италијанских партија које заговарају развод од ЕУ. Док су италијанска пристаништа затварана за спасилачке бродове, Турска их је дочекивала, тргујући потом у преговорима с Бриселом претњама да ће тражиоце азила, првенствено из Сирије, пустити да уточиште траже у ЕУ.
Упркос страху од тога да ће се Азија и Африка „преселити” у Европу, подаци говоре да миграције у ЕУ и даље у већини чине њени држављани. Еуростат у 2017. години бележи 4,4 милиона усељеника у европски блок, од којих отприлике два милиона не долазе из ЕУ, док 1,3 милиона јесу грађани неке од чланица бриселске породице. Око милион је оних који су се вратили у своју државу – иначе, такође чланицу блока. Занимљиво је и то да су се у истом периоду иселила најмање 3,2 милиона људи.
Ипак, Британија већ крупним корацима одлази из блока. Власт у Риму узеле су партије које су заговарале враћање лире и земље Италијанима. Европом су се будили радикална десница и национализам, а данас готово да је заборављен билборд који је постао симбол прљаве кампање за брегзит. Некрунисани краљ свих противника ЕУ Најџел Фараж промовисао је постер „Преломна тачка”, који приказује ред људи (уморних и тамније пути). Фараж је, показујући прстом на постер, говорио да Британију треба заштитити оградом од оних који долазе да Британцима узму посао, да треба да преузму контролу над својим границама и ослободе се из чељусти ЕУ.
После погледа на тај билборд мисао је многима ишла ка Сиријцима, али не из саосећања јер су у то време бежали од бомби које су разарале њихову земљу. „Преломна тачка” било је заправо то да је Фараж у расистичкој политичкој кампањи заговарао брегзит великим делом и тако што је бираче плашио мигрантима, иако и сам има немачке корене. А постер? Мигранти приказани на њему нису били нигде ни близу Острва, него је била реч о избеглицама на граници Словеније.
