Већ први филмски кадрови казују: Сизифов је то посао. Тај српски опстанак на КиМ, у енклавама у којима се живот врти сав онако и неправдом омеђен. Срећом те има ко то да разуме и да „упише у свој универзум бола”. Један од таквих је аустријски књижевник, нобеловац Петер Хандке. Сада видимо да добро разуме и наш сценариста и редитељ Горан Радовановић.
Усред ове наше и светске муке, борбе против невидљивог а свеприсутног вируса корона, Радовановићу је пошло за руком да настави даље, тамо где су га околности (и епидемија и граница) пролетос натерале да стане.
Горан Радовановић: „У емотивном смислу фотографија нашег филма рефлектује ону мешавину достојанства и туге, тако карактеристичну за метохијске енклаве”
На КиМ, у Ораховцу и Великој Хочи којој је Хандке посветио књигу „Кукавице од Велике Хоче”, наставио је и завршио снимање свог драмско-лиричног филма под радним насловом „Чекајући Хандкеа”, сатканог од метафора и истине, вере и наде. Тематски часно и достојанствено постављеног, естетски високо издигнутог изнад уобичајености документарног филма.
Добитника „Политикине” награде „Милутин Чолић”, за претходни филм „Случај Макавејев или процес у биоскопској сали”, са Хандкеом је својевремено повезала „Енклава” али и Жарко Радаковић, писац и преводилац Ханкеових дела на српски језик. О овом Радовановићевом играном филму Хандке је написао есеј објављен у књизи „Косово, вера и помирење, есеји о филму Енклава”. Радовановић као тематски „повратник” на Косово и Метохију сада урања у свакодневицу преосталог српског живља у историјски дуговечној и значајној Великој Хочи, који чекају поновни сусрет са својим истинским пријатељем Петером Хандкеом (он је иначе персона нон грата на Косову и БиХ), не би ли му се некако одужили за пружено разумевање и искрену љубав.
И управо то чини окосницу овог новог Радовановићевог атмосферичног, емотивног и врхунски снимљеног филма (директор фотографије је наш маестро Милорад Глушица), о којем аутор за „Политику” каже и следеће:
– Професор Глушица је одиста велики синеаста и можда понајбољи од свих оних које припадају „београдској школи” филмске фотографије. Његов материјал одликује уздизање изнад имитативног, чиста ликовност и истраживање метафизичког. У емотивном смислу фотографија нашег филма рефлектује ону мешавину достојанства и туге, тако карактеристичну за метохијске енклаве. Унапред се радујем и сарадњи са монтажером филма, Ненадом Пирнатом, учеником и асистентом професора Андрије Зафрановића.
Филм је добио подршку Филмског центра Србије и Министарства културе Републике Србије. Продуцент филма је „Нама филм” из Београда који се нада да ће постпродукција бити готова до краја године.
Током ове јесени Горан Радовановић почеће припреме и за реализацију дугометражног играног филма „Баук” (наслова према истоименој Гетеовој песми), о НАТО бомбардовању Србије, о последицама рата на најрањивији део друштва – децу, и о материнству...
