недеља, 20.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 06.08.2020. у 20:53 Олга Јанковић

Стрељање Срба најавило је масакр у глинској цркви

Упали су нам у кућу два сата по поноћи, с пушкама наготовс, извукли оца Михајла из кревета. Нећу никада заборавити његово: „Збогом, децо”, сећа се Панчевац Владимир Сужњевић масакра у мају 1941. који је претходио оном у глинској цркви
Срби у глинској цркви 1941. (Фото Википедија)

Панчево – Село Глина, на граници Баније и Кордуна, коју прави истоимена река, маја 1941. године имало око 6.000 душа. Само два месеца касније, преко две хиљаде мање. Из жарког краја јула те године памти се прича о годишњицама и пише о масакру у глинској црквици Рођења Пресвете Богородице, када су усташе поклале 1.764 српска сељака, доведена из околних села на покрст. Дошли су мирно, и млади и стари, жене и деца, верујући да спасавају животе. Ниједан метак није испаљен. Сви до једног заклани су србосеком, „специјалним” ножем, намењеним за Србе, а богомоља минирана и до темеља сравњена.

– После је ту била пијаца, продавало се воће и поврће, па изграђен спомен-дом, који је сада хрватски. Нису одустајали Срби да подигну нову православну цркву, али режим није дао да се не ремети братство и јединство. И подигли су је и освештали, нешто даље, две деценије касније, добровољним прилозима наших исељеника. Тамо је и данас – прича за „Политику” Панчевац Владимир Сужњевић, ношен ратом и опстанком до питомог Баната. Хоће да прича о разлици у бројкама јер недостаје причи пет стотина његових Глињана ликвидираних с ратног пролећа.

Каже, умрећемо, а деца нам неће знати како је наш народ масакриран у тада новоформираној НДХ, јер су прве жртве пале већ 10. маја, када су одвели 500 мушких глава, од 16 година до стараца, искључиво глинских Срба. Сужњевић се сећа да су усташе дошле из правца Каловца и Сиска, опколили улазе у село и кренули улицама, од куће до куће.

– Главни су били домаћи, наше комшије које су потказивале и упирале прст у српске домове. Упали су нам у кућу два сата по поноћи, петорица њих, с пушкама на готовс и истуреним бајонетима. Извукли су оца Михајла из кревета, он се обукао и пришао кревету у ком смо спавали брат и ја. Нећу никада заборавити његово: „Збогом децо.” Ја сам заплакао и рекао: „Ви ћете мог тату убити”, а ти људи, међу којима је био и друг мог брата, момак од својих 17 година ће: „Не, не, иде он само на саслушање.” Мајка је урликала, обесила се оцу о врат, није га дала, али су га одвели. Сећам се и да је та полуписмена жена преклињала оца раније тог дана да бежимо у шуму иза куће и да он није хтео. Није се макнуо: „Ајде, Јањо, пусти ме, ко ће мене, зашто ће мене...” А наша дворишна врата усташама је отворио скитница, Хрват, ког је отац примио у кућу, дао му собу јер није имао куд – живо се сећа догађаја који су претходили масакру у глинској цркви Сужњевић тада десетогодишњи дечак.

Улицама Глине увећавала се колона невољника под пратњом, толика да места није било у месном затвору. Остављене у дворишту, крвници су их пендречили, мучили, иживљавали се и тако три дана, па су се чули рафали. – Знали смо да је готово, да их више нема – прича Владимир Сужњевић и додаје да су их онда одвезли у село Прекопа, где су тела чекале јаме. Једини преживели Никица Самарџић, обућар из Глине, причао је после да се спасао јер је био последњи у колони. Осетио је, говорио је, да је слабо свезан жицом, па је најпре покушао да се ослободи, а на крају се и бацио у реку Глину. Усташе су га гађале, али је успео да отплива, па и преживи рат и дође у Београд.

– И ми смо побегли из села код мајчине родбине у Доње Селиште, без ичега. Мајка се вратила једном у село, али ју је дочекало све поломљено по кући. Усташе су наставиле са дивљањем и у другим селима, али су и Срби организовали предстраже како би обавештавали становништво да избегне на време. О овом масакру и страдању Срба, ја за мојих 90 година нигде нисам ни реч прочитао, чуо да се помиње. Није нам се дало да говоримо, али се осећало. Ми Срби стало живимо у некој илузији. Разликујемо се, увек спремни да праштамо што други не би – каже Владимир Сужњевић.

Коментари24
9d575
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Леон Давидович
Захваљујући сведочанствима Љубана Једнака јединог преживелог покољ у цркви у Глини(још један Србин био је преживео али су га усташе ухватиле и убиле) за тај злочин се колико толико чуло. Не тако далеко од тог места злочина у селу Збориште некадашњи срез Босанска Крупа догодио се сличан злочин гдје у Цркви убијено око хиљаду Срба. Тај злочин је сасвим предат забораву иако су постојала сведочанства и у архивама Комесеријата за избеглице.
Леон Давидович
Како се НОП удварао квислинзима пример је у Цазинској Крајини. Хуска Миљковућ био је члан КПЈ од 1938.Године 1941. отишао је у домобране, а крајем године прелази у партизане, почетком године постаје члан ОК КПЈ за Карловац, у току године бројна унапређења, дезертира 1943, али му опраштају, на пролеће бежи у домобране,у августу формира Хускину милицију, почетком јануара 1944. прелази у партизана , а у пролеће убијен у заседи, Већина војника дезертира али НОП прашта вођи побуне Хаси Диздаревићу
Леон Давидович
КПЈ је обмањивала Србе.Пример извештај дрињићке "Борбе".28.11.1942. о првој скупштини 24 свештеника СПЦ:Овогодишња скупштина Светосавске црква одржана 15. новембра у селу Српска Јасеница у Босанској Крајини,...Појавом бригадних свештеника пале су у воду многе лажи...да партизани забрањују слободно исповедање вере...Усклицима "Живио Стаљин"поздравила је телеграм поглавару и свештенству Руске Православне Цркве,...После рата забрањивали су обнову цркава,а веренике Србе ударали кундацима.Преватанти
Miroslav
I jos jedan zlocin u SPC, od strane ustasa, tacnije od " handzar divizije" u Prijedoru. Zeleznicari, pozvani da se jave u ustasku komandu, iste noci su sekirama i nozevima poklanu u crkvi.Posle pokolja su ih pobacali u rupu od bombardovanja u gradskom Pravoslavnom groblju. Bilo ih je 90.Na tom mestu je sada obelezje, ali na njemu nema njihovih imena, sakriveno je da su Srbi, napisano je "zrtve fasistickog terora". Kad ce ustaske zrtve dobiti ime na grobnici? Pitam se jel se mi to stidimo roda?
Леон Давидович
Железничари у Приједору убијени су у току лета 1941. Види се то из сведочанстава Велимира Стојнића , тад је већ септембар , а он говори о прошлим догађајима :"На све стране злочини.На прузи Босански Нови _Приједор поубијано је 80 жељетничара.У Санском Мосту извршени су страшни покољи и у Приоједору, Крупи, Бихаћу.Теку транспорти обесправљених,исељавају људе из њихових властитих кућа.Гоне их непознатим правцима у логоре."У то време још није формирана Ханџар дивизија већ су то припадници НДХ.
Ташко Васиљев
Нажалост, С. Матавуљ прича да су се „потурице" још одавна морали доказивати пљувањем на своју браћу, да је идеја о покрштавању и преобраћању „непоћудних“ рођена далеко пре Другог светског рата. Најгоре је то када брат удари на брата због "невјере" да би доказао да је верник.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља