понедељак, 21.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 07.08.2020. у 14:14 Далиборка Мучибабић

Квалификовани за све, а посла нема

„Вуковци” причају колико дана могу да издрже без хране сад кад им пандемија ускраћује посао и како су нашли лични „црвени крст” – али само за цигарете
Између Вуковог споменика и Студентског дома „Краљ Александар” у Булевару краља Александра сваког дана, a неки и годинама, чекају да се појави „послодавац” (Фото: Д. Мучибабић)

– Изволите, госпођо. Шта треба, утовар-истовар, грађевински радови, нема физичког посла за који нисам квалификован – тако је одговорио на наше „Добар дан, има ли посла?” и хитро пришао да уговори „тезгу”. Двадесетак његових колега „вуковаца”, незапослених радника који између Вуковог споменика у Булевару краља Александра и Студентског дома „Краљ Александар” сваког дана, a неки и годинама, чекају да се појави „послодавац”, остали су начичкани на огради и ни малим прстом нису мрднули.

– Посла има толико да једва преживим. И, да се одмах разумемо, ако желите да вам нешто одрадим, реците, за причу немам ни воље ни времена – каже и одлази.

Двојица средовечних мушкараца испраћају га погледом и осмехују се. Један је из Београда, други из Призрена, каже, привремено настањен у престоници. Обојица чекају да буду регрутовани за рад „на црно”. До 11 часова јуче нису успели да уговоре посао и чини им се да би то могао да буде још један проћердан дан. Али, не одустају, седе и чекају јер правила нема. Некад се у 18 часова појави тезга, каже Призренац, у последње време најчешће нека селидба, па успеју да зараде коју хиљадарку.

– Не радим селидбе нити утовар и истовар грађевинског материјала. Зидар сам, и овде на привременом раду, јер је због короне стао посао на градилишту на којем сам био ангажован – расположен је за причу Београђанин, али не жели да открива име.

Колика вам је дневница?

– За зидање и малтерисање 35 евра, али посла је све мање. Некад дани прођу да не видим градилиште – одговара зидар.

– Колико?! – брецну се његов колега, удаљен неколико метара ниже, који је једним ухом ослушкивао разговор.

– То можда ако цео дан физикалишеш, али и то је питање. Такво је време дошло, сви у страху због вируса, ако узмеш 25 евра на дан, све ногама у задњицу можеш да се удараш – узвраћа и враћа се на своје место.

Наставља да мота дуван и прави цигарете. Прилазе му тројица-четворица колега, даје им цигарете, добро су расположени.

– Он је наш Црвени крст. Не, он је наш Деда Мраз. Сваки дан барем имамо бесплатно да пушимо – углас коментаришу.

Дуванџија нас нуди цигаретом. Захваљујемо се и кажемо да нисмо пушачи.

– Види се. Уштипке сигурно знаш да направиш и хлеб да замесиш – додаје он.

Прича да је из Републике Српске и да седам година живи као бескућник у Београду. Зими, каже, спава у метроу, мислећи на подземну железничку станицу код Вуковог споменика. Лети у Парку Ћирила и Методија, на чијој огради му је зборно место. Показује на сапатнике који леже на трави и на клупи. Уместо јастука, под главу су ставили кесе са радним оделом и личним стварима. Један од њих, за којег каже да је из Бањалуке, буди се, устаје и полуснено довикује: – Шта треба? Нема шта не знам да урадим.

Други му добацују: – Полако, земо, ниси ти за причу. Одмори још мало.

Види се да се познају у душу и да време прекраћују хумором. Дуванџија се распитује за народну кухињу. Жали се да три дана ништа није јео јер посла нема ни на видику.

– Гладни смо. У десет дана ако буде једна дневница – описује шта је оно највише чему може да се нада у овој ситуацији.

– Постимо на води. Тако нам је и неће бити боље. Добра смо видели само док је Тито земљом ходао – у причу се укључује мушкарац који каже да је прекодринац. Као многи „вуковци”, у Београд је стигао трбухом за крухом. Остали у групи не желе да кажу одакле су.

– Копам канале. Радим и селидбе, али данас сви хоће душу да ти узму. Нас тројица смо пет дана шлепер са намештајем истоварали и добили смо 3.000 динара. Леђа су нам пукла. Али, кад нема ничег другог, и на то пристајемо. Мука натерала, борба за голи живот – јада се он.

Добијете ли заштитну опрему на градилишту, маске?

– Како где. Носимо наша радничка одела, поцепана. Имамо и маске. Само њих данас сви траже – наглашава и окреће се према колегама.

– Него, шта ћемо данас јести? – пита их и остаје без одговора.

– Маните нас више приче. Видите да нема посла, а нама црева крче. Него, напишите ви да нам јесте тешко, али да још можемо да потегнемо.

Коментари5
28aeb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

bba
Hajdete, molim vas! A ovamo vocari ne mogu da nadju berace. Placaju 2000 din. dnevno + hrana + smestaj. I to uz prijavu. Ali ovi nece iz Beograda- ni do Avale. Ko zna kakve su to price
PREDRAG
Posla ima nego ti isti rade samo poslove na kojma mogu da zarade tih 35 do 50 eu za dva ili tri sata. Naravno na prevaru .Na gradilištima se zadržavaju najviše dva dana i onda ih nigde nema čim uzmu dnevnice uz priču kako im hitno treba za "nešto". Bežite od njih.
Sasa
Dnevnica od dvadeset pet evra odgovara mesecnom prilivu od nekih 550 evra. Naravno bez poreza i bez socijalnih dazbina te znatno manje od neto plate istog iznosa. Ukoliko bismo, radi poredjenja, to ipak zanemarili, neto platu od 550 evra nemaju ni mladi lekari niti mladi inzenjeri kao ni mnogi slicni mladi akademci. Mladi lekari, sta vise, na pocetku svojih poslovnih angazmana i specijalizacije najcesce volontiraju, dakle rade besplatno sto je tragedija svoje vrste o kojoj svakako treba pisati
Божа
Чудно да нису отишли на рад у иностранство.
Agrarna Reforma
Sto im drzava ne vrati zemlju da obradjuju, onu koju su ostavili kad su otisli da rade za 'slavnu partiju'? Bilo bi dosta bar za redovnu hranu..., a i sitne decice unaokolo...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља