Пишем вам из Нице: сунце, море, чист ваздух још који дан и и Корона!
Сви смо у истом „сосу” али у различитом лонцу!
Претрпех стоички 54 дана санитетског притвора (пензионер, са мужом и мачком) уз књигу, ТВ, музику (све касете народњака од 1990 па надаље сам преслушала), видео комуникацију са породицом и пријатељима у завичају и онима расејанима по свету.
За своју девојачку славу Ђурђевдан, осетила сам празнину и фрустрираност. Више него за Ускрс или Први мај. Нисам била у свом родном граду да славим у Дому армије, као ранијих година.
У дијаспори сам од своје пете године, али увек једном ногом у домовини. Поготово под старе дане.
Некад сам била претплаћена на мој омиљени лист “Политику”. После тога, да би помогла пријатељу пензионеру, он је узимао новине, читао и слао ми по 15 примерака одједном. Сад је прелистам на нету.
Ипак, ових 54 дана изолације нису ништа наспрам 78 дана бомбардовања Србије. Нисам била тамо, али моја мајске јесте, па сам из Стразбура све то тешко подносила и била под стресом.
Ни овде није бајно и сјајно. Многи нас „мажу и лажу”.
Оно што је речено у почетку пандемије оповргнуто је касније. Захтев да се носи маска, терапије, цифре заражених и умрлих…
А онда тек каква је какофонија била око изласка из изолације.
Било је и позитивних ствари у време овог карантина. Прегледи код приватних лекара, где се чекало по месец дана, могли су да се закажу за један дан. У амбуланти где ради 10 лекара била сам једина и одмах примљена.
Нема гужве, нема хорде туриста, нема загађења. Само четири лета са аеродрома, а раније су летели на свака три минута. Сваки тај лет загађује ваздух као 300 аутомобила. У ово време слободних паркинг места има свугде а било је бесплатно до 30 јуна.
Напоље смо могли да изађемо само из пет разлога и уз писмену изјаву (да ми је само неко некад рекао да ћу једног дана морати сама себи да пише оправдање за излазак из куће)
Нико ме није контролисао на улици. Али јесу нашу шаљиву земљакињу Милену. Питали је како се зове, а она им одбрусила: Корона.
Они се насмејали и отишли даље.
Млађи син, шеф оптичарске радње, био на принудном одмору, добијао 84 одсто плате, а кад је кренуо да отвори добио је седам страна санитетска упутства.
Старији, банкар, каже да је пред „бурн-аутом”. Многи траже кредите, да би опстали. Како се коме заломи.
Некад је на службеним документима писало „смрт фашизму, слобода народу” сад би требало да стоји „смрт Корони, слобода народу”.
Милица, Ница, Француска
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
