четвртак, 24.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 10.08.2020. у 19:00 Александар Апостоловски

Тишина у Гучи

Медијима је промакло овогодишње затварање два фестивала која су, осим колективне антистрес терапије, временом постали светски значајни. Само странци знају зашто

Нема „Гуче” и „Егзита” овог вирусног лета. Где да човек на једном месту, поред наљосканих пивских „караока”, купи „Ларусову” енциклопедију, круњач за кукуруз, јорган за прву брачну ноћ– на одложено плаћање, слушајући како цврче силикони испод мајица са ликом „Металике” и Ратка Младића, Загора и Радована Караџића, Еминема и Драже Михаиловића, поред фотографије Слободана Милошевића с хашком директивом: „А сад сви у Гучу!” Овог превртљивог лета нема шаторског драгачевског рејва или металне хистерије, лудила збуњујућег и за креманско пророчанство. Дакле, где да се човек опусти, као некад, после диско-контузије под планином Јелицом?

Драгачевски рејв или метална хистерија постали су глобални музички и друштвени феномен, планински егзил где интелектуалци и физикалци, невладини активисти и четници почетници, партнерски пузе четвороношке испод стола и држе флаше пива у зубима, где половњаче играју по столовима, а гастарбајтери еврићима ките трубе и проветравају пазухе циганским трбушним плесачицама. Гуча је временом, уз београдске сплавове, где је усидрена флотила турбофолка, постала уточиште или групна терапија не само за Србе већ и за Амере и Русе, Немце и Словенце, депресивне хероје неолиберализма и суверенизма, све брат до брата, који су се макар за викенд осећали као издуване трубе које је Бобан Марковић послао на сервис.

Нема ни „Егзита”, сјајног музичког фестивала у Новом Саду који је жанровски музички антипод србијанско-циганским митским мелодијама. Али гости са свих страна света, осим протоколарног окупљања око бина, понашали су се слично као трубачки ходочасници: мање више неурачунљиво. Нарочито када би се докопали кампа. Ко би се данас сетио да је прошле године наступао култни светски бенд „Кјур”, пошто су претходно на Хајд парку окупили изгубљених 65.000 душа постпанка. Ваљда су се загревали за „Егзит”. Бенд који је протутњао кроз осамдесете онако како су „Битлси” протутњали кроз шездесете или Дејвид Боуви кроз седамдесете, дивље креативни и истовремено аутистични, свирао је на пљуску који је засуо Петроварадинску тврђаву. Лила је киша, лио је алкохол, лиле су сузе.

Медијима као да је промакло овогодишње затварање два фестивала која су, осим колективне антистрес терапије, временом постали светски значајни. Сећам се Њујорчанина Мајкла Гинсберга, америчког јеврејина украјинског порекла, шефа оркестра „Златне усте”, који ми је причао зашто је заволео српску трубу. „Кад је чујете, ви узмете ваздух, па га држите два минута. Мислио сам, када сам вас први пут видео такве да зовем хитну помоћ”, признао ми је Мајкл.

Прво што је осетио после тог езотеричног искуства, кад су му из трубе излетели духови са шајкачама, био је јак ударац у стомак. Мајкл је, подразумева се, на пријемном испиту за славну титулу „малог од трубе”, урликнуо: „Јаоаооо...!” Тако је један амерички професор фискултуре у хавајској кошуљи научио да свира „Свилен конац”. Дијалеткичко јединство „Егзита” и „Гуче” покушавали су да наруше припадници другосрбијанске елите, називајући лимену експлозију „парадом пијанства и кича”, која се протура као оригинални српски идентитет, што ће рећи да начин на који се у јавности представља фестивал у Гучи заправо није ништа друго него промоција имиџа Србина као „доброг дивљака” који од свог живота прави Гучу и ленчари. Да се они питају, „Егзит” је тај који Србији даје дигнитет. „Њујорк тајмс” имао је нешто другачији поглед на трубачки, сељачки свет, описујући Гучу „једним од најаутентичнијих фестивала на свету, екстремним примером љубави Срба према ноћном животу”.

Како сада те расправе изгледају бесмислено док дишемо под маскама, заокупљени саставом будуће владе, а Александар Вучић се забавља, посматрајући како се Ивица Дачић пита да ли су сви заиста помало социјалисти ‒ чак и напредни Александар Антић. У Вучићевом окружењу се, опет, врши масовно гатање ко ће опстати, тако да је чак и волшебни нестанак доктора Несторовића из Кризног штаба тек успутна констатација. Нико није проверио да ли је доктор коначно ушао у Теслину временску машину и отпутовао у прошлост, где су маске носили само пљачкаши банака. Они који немају шанси да уђу у Немањину, у било какав управи одбор или јавно предузеће, хоће на море. И не питају за цену. Коначно су открили градић Неум, једини излаз Босне на Јадран.

За госте из Србије не требају тестови, нема карантина, као да сте на Ади Циганлији. Такве су гужве да је само питање дана када ће се неки од пикова првог или другог таласа претворити у цунами кад се врате. Гостима из Србије не смета ни то што изнајмљују апартмане у улици Фрање Туђмана или Кардинала Степинца. Ваљда се прекрсте, па се бућну у море.

То смо ми. Зато су „Гуча” и „Егзит” постали светски брендови. Странци су открили оазе наше неурачунљивости, како на планини тако и у равници, уз магичну музику трубачких кнезова, као алхемију транса мексичких маријачија и кул тема из „Пинк Пантера”. Врелину емоција под саборским шатрама, као пејзаж етнотреша, кичерице, антологијских инструменталиста и петроварадински урбани урнебес, зачињен лаким опијатима и рифовима Билија Ајдола и мистиком „Кјура”, нико рационалан не може да објасни.

И баш када смо коначно почели да користимо све компаративне предности и маркетиншке потенцијале наше откачености или лудила ван сваке контроле које се зове живот, свет је оболео.

Него, куда ћу на одмор? Можда је изазов слушати тишину у Гучи? 

Коментари2
c96ac
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bolje s mirom, nego s cirom
Gospodine Apostolski, gdje god da se nalazite na godisnjem odmoru sa Vasom porodicom, zelim Vam da se super odmorite i "napunite baterije"! U svom tekstu za Poglede "Mediteran ili nista", napisah, da su nam svi - osim bosanskog Neuma - na Mediteranu zatvorili vrata. Buduci da zivim u Francuskoj na kraju smo se odlucili za Korziku pa - odustali. Ne znam ja, kakav me "koronavirus kauboj" tamo ceka. "Bolje s mirom, nego s cirom" - sto bi rekla nasa poslovica. (Dj.Te.)
Веселин
Диван есеј господина Апостоловског и да додам - бити ,,смеран'' хедониста је једна од великих тајни срећног живота!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља