четвртак, 22.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 17.08.2020. у 18:00 Небојша Катић
ПОГЛЕДИ

Политика као плебисцит

Колико још времена треба да прође како би политичка елита сазрела и разумела да је политика, између осталог, и вештина компромиса и да почива на толеранцији партијских фракција и контроли ега
(Миланко Каличанин)

У државама добро симулиране демократије грађани најчешће гласају за оне политичке странке које ће, како верују, на најбољи начин заступати њихове интересе и вредности. У државама које демократију неуспешно симулирају, грађани гласају за или против онога ко је у том тренутку на власти, па избори тако постају нека врста плебисцита. Они који гласају против власти често гласају за „првог из аутобуса”, без јасне идеје шта би промена могла да донесе. Колико год претходни исказ одсликавао скепсу према демократији, добро симулирана демократија свакако је боља од оне друге. Источна Европа, и Србија у њој, имају велико искуство у лошем симулирању демократије.

Када су грађани (уз издашну инострану помоћ) 2000. године свргавали власт гласајући за шаролико друштво окупљено у ДОС-у, они нису гласали за политичке програме удружених странака нити су могли да наслуте шта ће будућност донети. А будућност је донела коалициона трвења, кризне штабове и додатну деструкцију већ тешко нарушених институција, поделу државе на партијске феуде, привредну деструкцију и још већу корупцију од оне из претходног периода. Удворичку елиту претходног режима заменила је „европскија” елита, такође удворичка. Онај део елите који се није јасно политички сврстао остао је на маргини.

Трауматично постоктобарско искуство довело је до тога да део грађана чији су животи упропашћени и/или чије су наде изневерене „октобарском револуцијом”, радије гласа за црног ђавола него за политичке снаге које идентификује с тим периодом. Добар део опозиције и њима наклоњених интелектуалаца као да не разуме ту једноставну чињеницу.

Смисао овог, претпостављам за многе иритантног виђења прошлости, јесте да укаже на сличност данашње политичке ситуације с оном од пре двадесет година. Поново је на сцени бинарна подела за и против једне личности. Поново је на једној страни брутални монопол партије на власти, поново је на опозиционој страни велики број малих партија које се гурају око политичког центра. Разлика је само у томе што нема страног фактора који би то шарено опозиционо друштво ујединио и организовао – бар не за сада.

Мноштво партија не рефлектује ни политички динамизам нити разноликост политичких идеја и идеологија. На сцени је велики број партија које не могу рационално да оправдају своје независно постојање. Ове партије су настале пре свега на сујетама својих лидера и, још горе, одражавају њихове међусобне анимозитете. Ако сличномишљеници нису у стању да се окупе у једној партији, какви су изгледи да коалиција малих партија обезбеди функционалну власт – ако је икада освоји? Да ли бисмо тада поново гледали репризу онога што је виђено у првој деценији овог миленијума? Колико још времена треба да прође како би политичка елита сазрела и разумела да је политика, између осталог, и вештина компромиса и да почива на толеранцији партијских фракција и контроли ега?

Окупљање шаролике опозиције у један блок, из угла политичке прагме и тактике, може бити добра идеја и можда може донети победу на изборима, једног дана. За будућност Србије и нормализацију политичке сцене таква смена власти била би лоша реприза. Србији није потребна широка коалиција политичких снага, већ чишћење, профилисање и укрупњавање политичке сцене, без обзира на то ко је тренутно на власти.

Грађани би требало да знају којим путем опозиционе странке желе да воде Србију, како планирају да остваре своје циљеве и у чему је фундаментална разлика између политике коју води тренутна власт и оне за коју се они залажу. У том контексту није ни изблиза довољно понављати фразе о борби против корупције, о демократизацији јавне сцене и борби за слободне медије. Поучени ранијим искуствима, грађани ће им тешко поверовати на реч.

Смутна су и опасна времена, а власт непрекидно даје поводе да се политички дискурс грубо и примитивно банализује. У таквом амбијенту нема простора за озбиљне разговоре и дебате о путу којим Србија треба да иде. Ово је за опозицију можда и срећна околност, будући да у тако вулгарној какофонији она може да избегне изјашњавање о тешким дилемама које су пред Србијом.

Да је политичка сцена уљуднија и нормалнија, грађани Србије би можда сазнали да у битним политичким опредељењима заправо нема великих концепцијских разлика између власти и највећег дела опозиције. Можда би грађани тада открили да је реч о нечему што Фројд (у другачијем контексту) зове нарцизмом малих разлика, те да у политичком смислу Србија живи задати живот без обзира на то ко је на власти.

Економиста
https://nkatic.wordpress.com/

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари1
914d0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Боривоје Банковић
Слажем се донекле. Више сам киван на оне који су за дванаест година након 5. октобра 2000. успели да врате привреду Србије на ниво из 1925, а на власт странке из деведесетих. Деривати странака бившег ДОС-а више немају шта да ми понуде, а радикали без беџа никад нису ни имали. Не слажем се у делу да је добро симулирана демократија боља од лоше симулиране. Лаж је лаж, без обзира колико је лажов вешт, а тамница је тамница, макар решетке биле и од злата.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља