недеља, 20.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 14.08.2020. у 20:00 Борка Голубовић-Требјешанин

Свест о тренутку када се ваља повући

Иако сам човек који пулсира слободно, и крвљу, и месом, и емоцијама, имам једно своје око преко пута себе, око које упали црвено светло да ми каже: сад молим натраг, говорила је Мира Ступица о којој је недавно новосадско Стеријино позорје објавило књигу
Мира и Бојан Ступица (Фотo Из књиге „Та дивна женска бића...)

Нисам Достојевски, нисам Шекспир, нисам Молијер, само сам Мира Ступица, са својом скромном приватном памећу. Али, јесам човек са концепцијом, у свему. Имам и доста рационалнога у себи. Иако сам човек који пулсира слободно, и крвљу, и месом, и емоцијама, имам једно своје око преко пута себе, око које није сувише строго, али ипак упали црвено светло да ми каже: сад је мало много, сад молим натраг!

Ово су речи незаборавне драмске уметнице Мире Ступице записане у поглављу „Пролог или сећање на себе” књиге Феликса Пашића „Та дивна женска бића: У позоришту Мире Ступице” коју је приредио Александар Саша Милосављевић. Дело је недавно објавило новосадско Стеријино позорје у едицији „Драматуршки списи”.

– За мене је приређивање овог рукописа било вишеструко узбудљиво. Прво, познавао сам обоје, а са Пашићем сам и друговао. Друго, стрепео сам шта још може да се каже о Мири Ступици после њене бриљантне књиге „Шака соли”. Треће, питао сам како да приступим тексту једног од наших најбољих стилиста, документариста и позоришних хроничара, какав је Феликс Пашић – каже за „Политику” Александар Саша Милосављевић и додаје:

– Зато се нисам усудио да било шта дописујем, али ни да попуњавам лагуне у структури рукописа: места које је аутор прецизно планирао да попуни документима и сведочанствима Мириних поштовалаца. Читајући рукопис, схватио сам да Феликс није намеравао да саопшти нове истине о Мири, него да исприча „своју повест” на основу постојећих података, уоквирених изјавама и документима. Усредсредио сам се, дакле, првенствено на Пашићев текст и стил, на његово приповедање, а дубоко уважавање Мире Ступице већ се код Фелика подразумевало.

– Она је као струна. Не може да се објасни то што код ње трепери – говорио је у своје време о Мири Ступици њен колега, глумац Љуба Тадић. – Бог није шкртарио кад јој је делио дарове, али је и она била штедра кад их је раздавала – причао је о њој и драмски уметник Петар Банићевић: – Никад нисам са Миром играо а да ме нису питали: „Је ли она стварно тако згодна и женствена приватно као што је на сцени?”

Глас су јој упоређивали са музичким инструментом, очи са купинама, поређење преузето од озбиљног критичара, смех су држали за њено тајно оружје, а целу њену појаву стављали су у описе који су некада личили на љубавне изјаве. Снага њене привлачности није била само у заводљивости глуме, она је у посебном споразуму са гледаоцем.

– Ђаво један велики, велики враг – говорио је Мија Алексић: – Умела је, кад је хтела, да са километра привуче магнетом неким свога шарма човека на центиметар до себе.

Што је умела, то је и хтела... О томе шта би издвојио као кључне моменте у позоришту Мире Ступице, Милосављевић каже:

– Уистину је тешко објаснити то необично Мирино глумачко треперење, али је она о свом хистрионском умећу и свом односу према глуми често и отворено сведочила, па и у многим, разговорима с Пашићем. Притом се није сакривала иза празних фраза, него је успостављала чврсте везе између својих животних искустава и глуме, указујући и на утицаје глумаца, редитеља, каткад и јавних личности (Крлеже, рецимо), а пре свих Бојана Ступице.

Феликс Пашић је, с друге стране, примећује Милосављевић, пажљиво одмеравао шири оквир њених исповести и успостављао контекст. Глумица је у себи на чудесан начин спајала фантастичан лични и уметнички сензибилитет, спремност да непрестано учи и глумачки сазрева, али и да у лету препознаје дах властитог времена који је дамарао у билу публике. Умела је да препозна мене времена, али им се није без остатка прилагођавала, него је своја искуства и знања знала да угради у захтеве нових театарских епоха. То је тајна њене глуме – сматра наш саговорник.

Иако би у огледалу славе могло изгледати као идилична слика једне каријере без мрља и једног живота без потреса, са позлатама и сјајем, иза подигнуте завесе успомена, Мира Ступица указује се у спектру свих боја: од светлих и прозрачних до тешких и оловних. Управо то – спремност и храброст да отворено говори о светлостима и тамама њеног живота, а приватни је био неодвојив од јавног, Александар Милосављевић види као неодвојиви део исповедне, животне приче Мире Ступице.

– Мира Ступица у својим сећањима не своди рачуне, у сећањима мири оне који су је волели и оне који је нису задужили по добру, оне које је она волела и оне који су јој ускраћивали наклоност... То је – подвлачи наш саговорник – сјајан и тачан Пашићев закључак, уз коментар:

– Мира се најпре морала помирити са собом, а онда је могла да у себи измири своје обожаваоце и оспораватеље.

На професионалну позоришну сцену Мира Ступица први пут је ступила у ноћи између 1940. и 1941, на Коларчевом универзитету у Београду где су глумци спремили програм за дочек Нове године, свако је на крају изговорио кратку здравицу, за здравље, за срећу, за будућност, а седамнаестогодишњој Мири Тодоровић запало је да ускликне: „За живот!.” Те две речи постаће њено водеће гесло: „Ја сам навијач за живот, такав какав јесте. Стари један мудрац је рекао, а Меша Селимовић је записао: ’Тестијом не можеш заитити цијело море, али и онолико колико си заитио, и то је море.’ Живот, и ако ти је буран и велик или ако ти је скроман и тих, он је живот. Ја сам заитила колико сам могла, богами и са доста муља, али сам прогутала и муљ уз остало.” Мира Ступица је и успехе и неуспехе, гледала као камене међаше поред којих је прошла њена људска, женска, уметничка судбина... Шта је мудра Мира оставила као својеврсни аманет младим колегама?

– Наук о умећу (глумачког) трајања – у даху изговара Милосављевић.

А коју њену мудрост, поруку бисмо могли да усвојимо?

– Ону која подразумева и свест о тренутку када се ваља повући – каже Милосављевић.

Коментари2
9ecaa
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Orasanka
Mira Stupica je bila jedinstvena,neponovljiva.Volela je ljude,zato je i mogla da ostvari prirodni kontakt sa njima,i kada je rec o gledaocima i publici u sirokom smislu reci.Njena gluma je bila zivot,umela je da kaze i napise prave stvari o zivotu,pomagala je nevoljnicima,prijatelje nije zaboravljala,sve je radila iz srca i duse,jednom recju bila je covek.
Miksi
" И тргоше по ракијицу". Одличан осврт, потрудићу се да сазнам више. Хвала на тексту.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља