Због тлапњи о лаком стицању настала је фама која је од Америке у очима оних који тамо нису боравили направила елдорадо. „Истина је као уметност – зависи од погледа, од тога шта по свом избору постављаш у жижу, од начина на који гледаш”, говорио је сликар Срки, човек који ме је позвао у Америку. Мој друг из детињства и једини друг и пријатељ у тој Америци.
Дошао сам, у „Елдорадо” не слутећи ни у сну да би тај први додир са тлом Америке могао да прерасте у трајни загрљај. Да бих могао да живим далеко од Београда и своје земље. Да, али са носталгијом. Свеједно што су ту моју земљу оробили јахачи апокалипсе, и што је она постала најгора на свету – носталгија с тим нема везе. Ту се ради о вези са нематеријалним стварима сопства, личне биографије...
Може се живети у другом граду, у другој земљи, удобно, с пуним комфором и задовољством. Људи живе, живели су и живеће, у потрази за срећом, и изван свог родног простора. Човеков дом је тамо где му замирише срећа, где се брине о својој породици и стиче нове пријатеље. То је питање у домену живљења. Али шта ако је тај домен живљења – новац? И само новац!
Дружили смо Срки и ја, овде у Детроиту, као и некад на Бановом брду, све до пре три године када је он, мој друг, умро. Од носталгије. Срки је имао само мене а ја, уз моју породицу (жену и два сина), имао сам овде и њега. Он је сликао а ја сам радио као перач судова, молер, тишлер, бетонирац, помоћни радник у штампарији и фабрици за производњу пластичних филтерчића, рецепционер, библиотекар... Уз Сркијеве слике учио сам се да гледам.
После неких десет година проведених у емиграцији, од извесне „Агенције“ (за утврђивање идентитета) из Лос Анђелеса добио сам писмо у којем ме обавештавају да сам један од пуноважних наследника заоставштине преминуле особе „те-и-те”, и да ће они, ако их овластим, преузети поступак око мог наследства за цену „ту-и-ту”.
Радило се о мојој сестри од тетке за коју нисам ни знао да постоји. Свеједно, предмет је окончан после скоро две године, стигао ми је коверат с копијом чека од овлашћеног адвоката Волтера Сарковског.
Назвао сам адвоката и одвезао се у Дирборн, 50 километара до места где ми је живела сестра од тетке за коју нисам ни знао да постоји, а која ми је оставила део свог новца. Проклетог или не, свеједно, и свеједно што је био скоро симболичан, тек за једно лагодно летовање у Грчкој.
Испод броја (са адресе на адвокатовој коверти) на фасади типично америчког пословног простора под закуп, ту одмах уз магистрални пут, стајала је табла: „Wallter Sarcowsky's office“. Закуцао сам а унутра ме чекао чича који је одмах затражио личну карту. С пажњом је погледао документ који сам му дао.
- Ви сте из Југославије, питао ме је на беспрекорном нашем језику.
- Јесам. Из Београда.
- Ах, уздахнуо је. Имам сина у Београду, а као да га немам. Оставио сам га тамо...
Пружио ми је потписан оригинални чек нагнувши се мало преко стола, и упитао ме: „А из ког сте краја града?”
- Са Бановог брда.
- Ма шта кажете. Аууу, устрептао је одједном чича.
Испоставило се да је адвокат Wallter Sarcowsky, односно Владимир Сарковић, чика Влада, отац мог друга из основне школе Власте. Властина мајка, када је Влада отишао у печалбу, преудала се за човека кога је Власта мрзео и због чега је често плакао. Тужни Власта који је био бољи играч кликера и од мене и од Сркија, можда најбољи на Брду.
Владимир Сарковић, чика Влада, Властин остарели отац, није ме пустио да тек тако одем. Заглавили смо у неком оближњем бару, до касно. Једва се сећам мотела у којем сам преноћио.
Распричао се Влада, плакао је на моменте као мало дете стискајући ми раме преко наслона барске столице. Хулио је опасно на ову земљу у којој је провео више од пола века, имућан а без ичега, безнадежно усамљен, никад несрастао с америчким благодетима и својим натурализованим именом.
„Ова земља нема душе, нема ти живота овде, говорио је Владимир Сарковић на матерњем језику. „Овде где су сви странци и сви на подливен начин мрзе странце, где су здравима претпостављени инвалиди, где те отпуштају с посла зато што си пушач, где се брине о здрављу а болеснима и гладнима у Африци шаљу сумњиви лекови, неиспитане вакцине и конзерве истеклог века трајања, где је животињска храна два пута скупља од људске, где шездесет милиона енормно дебелих са осмехом гега улицама.
Овде где седмица на календару започиње недељом, где су у употреби умоболне мерне јединице, где се спортска правила изврћу наглавце и измишљају свакакви спортови, само да би било друкчије од осталог света, макар било и наопако, да би било циркуса за масе. Овде где нема љубави, где младић и девојка плаћају посебно заједничку вечеру у ресторану, где се комедијантске свадбе праве искључиво због новчаних дарова званица, где нема стида и давања од срца.
Овде где се убија и перфидно пљачка, где се озбиљно размишља једино о новцу.
Овде где су и тебе грдно опљачкали, где ти је Агенција за утврђивање идентитета заврнула уши, где сам те и ја стручно поткрадао отежући поступак с рочишта на рочиште, од једне до друге судске канцеларије, док се твоје наследство није истрошило, док га нисмо појели ми адвокати и свакакви прилепци, губари који брсте све што се зелени, паразити срасли с кожом на оном месту леђа по којем не можеш да се почешеш.
Док се вредност куће твоје сестре није истопила од пореза и пореза на порез, док се новац с њених банковних рачуна није свео на двадесети део за деобу међу наследницима, на вредност с којом би могао тек да отпутујеш на једно лагодно летовање, негде на правом мору, јер овде таквог мора нема, тамо где твоја несрећна сестра никад није била.
Учини јој то, отпутуј, она би волела!
Бежи одавде, драги мој Зоране! Из ове земље где просечан житељ не стигне да види више од две-три околне федералне државе. Ти си био мој последњи клијент. Опрости. Доста је од мене било, престар сам се опаметио. Отићу да умрем у мојој земљи, у оној коју сам напустио, млад, луд, где сам оставио мог Власту и све моје што сам имао. Бежи, Зоране! Бежи одавде где сунце само залази.”
Још једанпут сам се грдно наљоскао са Сркијем кад сам се састао с њим да бих му о свему овом причао, уз узо и маслине, у некој кафани где сме да се пуши, тамо у Грчком кварту у Детроиту.
А ни пола године касније прочитао сам у локалним новинама да је адвокат Wallter Sarcowsky умро, у 72. години живота. Није му успело да се врати свом сопству и заврши живот на оној страни где сунце излази.
Зоран Росић
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
