Прокупље – У прокупачком селу Власово након пола века одржано је венчање, а одлуку да започну заједнички живот донели су Стојанка Ђукић родом из Босне и мештанин Ненад Бабић. Они су се упознали у Београду, али им је тренутна ситуација са короном на неки начин помогла у одлуци да се врате у Ненадов родни крај и ту започну заједнички живот.

Црквено венчање одржано је у цркви брвнари Лазарица која је недалеко од Пролом Бање саграђена у 19. веку, а грађанско у свом породичном дому, након што је град Прокупље за ову прилику послао матичара како би поштовали вољу младенаца, али и превентивне мере које су уведене због вируса корона. Уз најужи број званица младенци су, после венчања, за своје најближе организовали и свечани ручак у селу са само неколико кућа, без школе и продавнице.

Ипак, Стојанки и Ненаду то није сметало да се одлуче и започну заједнички живот, окружени чистим ваздухом, лепотом природе Радан планине, на чијим обронцима се налази Власово, које је једно од најудаљенијих села на територији Прокупља.

Иако је, како кажу, било лакше да се венчају у Београду, где су се и упознали и где им је сва родбина, имали су жељу да се оно обави у старој цркви Лазарици где су се, према предању, причестили војници пред косовски бој.

– Супруг је овде провео детињство и одувек је хтео да се врати у село. Последња свадба у овој породичној кући била је када се свекар женио. Ово нам је прилика да себи продужимо живот, тако што ћемо се вратити природи и својим коренима, далеко од града – прича невеста Стојанка, по струци неговатељица.

Повратак у Власово које је 40 километара удаљено од Прокупља, значајно ће променити њихов досадашњи живот, јер уместо сталног посла и градске вреве, ова породица планира да се бави сточарством и већ сада имају башту у којој узгајају воће и поврће.

– Оно што је приоритет да би људи у овом крају могли колико-толико нормално да живе је пут који је изузетно лош, зими непроходан, а сада једва да служи сврси. Када би био бољи, било би много лакше, јер бисмо увек могли да сиђемо до бање, одемо до продавнице и купимо шта нам треба. Људи и данас воле да дођу лети у Власово, али се због лоших услова ипак враћају у град – објашњава Стојанка.

Њен супруг Ненад радећи „трбухом за крухом” ван свог села, додаје да одавно машта да се врати на своје огњиште и да започне нови живот.

Он апелује на градске службе да улажу у запуштена села и подстичу младе да живе на селу јер, како тврди, многи желе да се врате, а инфраструктура и подстицај државе да ту и остану су први предуслов за тако нешто.