Отуђеност се уселила у људске животе због физичке изолације изазване вирусом корона, али много пре, своје корење пустила је захваљујући савременој технологији која нам краде присност са другим особама. Загледани у своје мобилне уређаје, себе смештамо у непознат простор и дивимо се непознатим људима, често не примећујући призоре испред себе и људе покрај себе – тврди академска сликарка Миломирка Петровић Ђокић док окопава руже на својој цветној дорћолској тераси. Темом отуђености бавила се и на пролећној изложби новобеоградских уметника у СКЦ-у. На њеном акварелу је двоје младих који седе на обали, а раздваја их клупа. Уместо да уживају у нетакнутој природи, они, иако су пријатељи, не могу да нађу заједничку реч, већ „разговарају” виртуелно са другарима.

Миломирка својим изоштреним уметничким чулима покушава да одгонетне ту замку отуђености, али и да спозна лепоте свог окружења. Инспирише је Београд, за који такође примећује да се мења.

– Често се дешава да дођем на исти видиковац, али са њега не могу да ухватим пређашњи кадар за скицу јер стари кров или крошњу стабла сада заклања џиновска зграда – напомиње сликарка. Калемегдан, квартови на Дорћолу и Гардош честе су теме њене ликовне приче коју „пише” акварелом. Овој техници верна је четврт века. А почело је случајно, када је постала мајка трећег детета. Размишљала је како да се врати сликарству и рашири штафелај у малом стану. Онда се досетила да акварел није „агресиван” јер нема јаких мириса, па иако је захтеван у том смислу што не прашта грешке и нема поправке, показао се као најбоље решење за рад у кругу породице.

Миломирка каже да још учи.

– Трудим се да направим квалитетан цртеж, добру композицију и конструкцију, а кад то савладам, онда сви други потези иду лако – искрена је сликарка.

Недавно је на првој Међународној интернет изложби „Беле ноћи – Мајдан арт 2020” њен рад похваљен. Миломиркино уље на платну је део управо отворене изложбе „Мали формат Улупудса” у галерији Културног центра у Јагодини, док је два акварела изложила на Међународном бијеналу минијатуре у Горњем Милановцу, а 21. августа учествује на 29. изложби малог формата у галерији Културног центра у Шапцу.

Ова ауторка бави се и мозаиком, који учи код професора Петра Вујошевића. Слагање каменчића је, како уверава, права терапија у време епидемије, баш као и читање књига. Покретач за нове подухвате јој је „Доротеј” из пера књижевника Добрила Ненадића, чија годишњица смрти се навршила 15. августа.