понедељак, 30.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 18.08.2020. у 20:15 Гордана Поповић

Преклапање приватног и јавног

У шестом тому романа „Моја борба” норвешки писац Карл Уве Кнаусгор се пита да ли је продао душу ђаволу тиме што је оголио свој живот и живот своје породице у овом аутобиографском делу
Карл Уве Кнаусгор (Фото: EPA/Andreu Dalmau)

Како представити стварност, а не додати јој нешто што нема? Шта она „има”, а шта „нема”. Шта је стварно а шта нестварно?

Ово питање поставља норвешки писац Карл Уве Кнаусгор (1968) у шестом и последњем тому свог монументалног аутобиографског романа „Моја борба” , у коме бескомпромисно испитује живот, смрт, љубав и књижевност. Књига се на више од хиљаду страна (тачније 1.078) појавила и код нас у издању „Буке” у преводу Радоша Косовића.

Мада је Кнаусгор постигао успех у Норвешкој већ са првим романом „Ван света” (1998), поставши први писац чији је дебитантски роман освојио норвешку награду књижевне критике и мада је и са другом књигом „Време за све” добио више награда, прави успех не само у Норвешкој и у Скандинавији, већ и у свету, за њега је стигао тек после шестотомног романа „Моја борба” који је објављен у периоду од 2009. до 2011. године. Ова серија романа је стекла статус феномена норвешког издаваштва и пре објављивања последњег шестог тома, јер је у земљи од пет милиона људи продата у више од 450.000 примерака.

Истовремено, овај успех, који су неминовно пратила оспоравања и контроверзе, уноси неспокој у пишчев живот, јер почињу преиспитивања да ли је продао душу ђаволу тиме што је, желећи да прикаже саму стварност, оголио свој живот и живот своје породице, повређујући тиме блиске људе. Многи су сматрали да је отишао сувише далеко у откривању сопствене приватност, али кад је реч о књижевној критици нису изостали хвалоспеви. Можда је најбоље то описао критичар „Њујоркера” који је рекао да постоји нешто толико привлачно у Кнаусгоровој књизи да му је била занимљива чак и кад му се чинила досадном (не треба заборавити да је ових шест томова објављено на 3.500 страница).

Шести том је, по оцени књижевне критике, угаони камен темељац овог литерарног достигнућа. Балансирајући између потреба уметника и потреба мужа и оца, у том преклапању приватног и јавног, писац и даље не штеди никога, али ни себе. Између описа сопствене свакодневице са троје деце коју води у вртић (данас их има четворо), са женом која одлази у болницу због биполарног поремећаја, са стрицем и таштом који су увређени због његовог писања о породичним стварима у претходним књигама, Кнаусгор анализира многе друге теме: ситуацију у савременом шведском друштву и однос према мигрантима (у време писања шестог тома живео је са породицом у шведском граду Малмеу), питање идентитета, национал социјализам, импресионисте и Пруста, Хитлерову „Моју борбу” , Џојсовог „Уликса”, писање Петера Хандкеа којег је иначе подржао поводом Нобелове награде...

Суочавање с притиском који је неминовно уследио с успехом првих књига из овог серијала и његове често драматичне последице воде аутора да у овом тому медитира о писању и свом односу према стварности, о односу према самом себи, приказујући живот у свим његовим нијансама, од тренутака велике драме до наоко тривијалних свакодневних детаља. Кнаусгор овде анализира за њега посебно болну тему – однос оца и сина, јер је његово писање о смрти оца у претходним томовима и изазвало несугласице са стрицем који га је оптужио за лажи.

„Шта значи бити отац. Бити отац и обавезати се? Па човек може да буде отац и ако нема децу. Али на шта се човек обавезује? Мора да буде на месту, мора да буде код куће. Тежња и жеља за уздизањем не могу се спојити с тим, јер то је тежња за неограниченим, док кућа поставља границе. Неограничен отац уопште није отац, него човек с децом. Неограничен човек је дете, што ће рећи вечити син. Вечити син узима или добија зато што није целовит, и није свој. То што се тата уселио код своје мајке пре него што је умро није случајан детаљ, умро је као син”, пише аутор.

Говорећи о начину на који је описао смрт оца, он се дотиче Хандкеове књиге о мајци („Несрећа без жеља”, недавно поново објављена код нас) која је сушта супротност његовој, јер Хандке „није представио своју мајку у тексту”, пошто би то био – Кнаусгор каже да је то осетио док је читао – напад на њу као људско биће, то би значило изневерити је.

„Хандке је желео да пише о једном људском бићу, о својој мајци, а да га не призове, да не проспе крв како би се указала у нечему што личи на њену некадашњу, живу прилику, другим речима да јој не да фиктивни живот који би могао створити везу између мртвог, односно њеног живота у прохујалом, и живог, дакле, читаочеве свести”, пише Кнаусгор и констатује да је Хандкеу било најважније „да опише своју мајку а да је не повреди”, из поштовања према њеном интегритету. Сам признаје да му није било лако кад је то схватио, јер је он са својим мртвим оцем урадио управо супротно тиме што је све време тежио осећањима, афектима, сентименталности. Свакоме кога је помињао у роману слао је рукопис да прочита, питајући за сагласност, осим свом оцу који је био мртав већ десет година, што је његов поступак омогућавало, не и оправдавало, признаје.

Када су први томови романа „Моја борба” почели да излазе, многи су и наслов књиге сматрали провокацијом, јер је истоветан наслову норвешког превода Хитлерове књиге „Мајн кампф”. Кнаусгор у шестом тому подробно анализира Хитлерову књигу. Према његовим речима „нацизам је био последњи велики утопистички политички покрет који је постојао, а чињеница да се готово у сваком смислу показао деструктивним учинила је свако потоње утопистичко размишљање проблематичним, да не кажемо немогућим, не само у политици, већ и у уметности”.

Коментари0
a87b8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља