Негде у ово време, тачније од 30. августа до 4. септембра 1997. године, била сам извештач „Политике” из Солуна, тадашње Европске престонице културе. Министарка културе, Нада Поповић Перишић, саставила је екипу уметница коју су чиниле: Рада Ђуричин, глумица, Светлана Стевић, интерпретаторка изворне народне музике, Даница Баста, сликарка, Јадранка Јовановић, оперска певачица, Јелица Зупанц, књижевница, Марина Арсенијевић, пијанисткиња, Вукица Микача, уметнички фотограф...

Ван ове „државне” репрезентације, у Солун на „Сусрет жена стваралаца између два мора – Црног мора и Медитерана” дошле су и Љиљана Хабјановић Ђуровић и Љиљана Шоп...

Тек сад, међутим, после толико година, сазнајем да је Солун био прво, интернационално гостовање – Марине Арсенијевић. Рођена Панчевка, са само четири године свирала је пред публиком, а са девет у Дому армије слушало ју је – 2.000 људи. Брзо се наметнула талентом који је црпела у нашој изворној, народној музици и домаћим композиторима. Привукла је пажњу и министарке Перишић, која је својевремено и сама студирала клавир.

А Марина Арсенијевић, доследна на свом путу, одолела је свим изазовима меркантилне Америке одбацујући и помисао да је претворе у атрактивну „Бритни Спирс класичне музике”. Брзо је, уз подршку супруга, онколога Доналда Брона, освојила Америку. Два пута у препуном Карнеги холу, 2002. и 2004, свирала је и на специјални позив Беле куће а у част Лоре Буш и Шери Блер. Концерте у свим највећим дворанама, као и оне у хуманитарне сврхе више и не броји.

Нико, међутим, од наших уметника није доживео да му концерт сними PBS телевизија, која у саставу има чак 345 ТВ станица, и да у оквиру популарног циклуса „Great performances”, у којем су учествовали и Павароти и Бочели, буде најдуже емитован концерт који је гледало и слушало невероватних –180 милиона људи!

Иако је добитница највишег америчког признања, Медаље части Острво Елис, номинована и за ЕМИ награду, а пре две године добитница највећег дипломатског признања у Србији „Витез Светосавског пацифизма” за ширење српске културе и традиције у свету, задржала је невероватну једноставност и непосредност у опхођењу. Међу првима у свету свирала је на провидном клавиру од плексигласа немачке израде „Шимел”, на дугим ногама увек има салонке са вртоглавим потпетицама, дуге плаве косе, витка и атрактивна, каже, а и види се, да прати модне трендове. Уз композиторски и пијанистички таленат, постала је икона чувеног хора и оркестра војне Академије Вест поинт, који су научили и нашу „Хајде Јано кућу да продамо”.

Цитирам текст, објављен у Културној рубрици „Политике” од 31. августа 1997. из Солуна са манифестације на којој је било више од 300 жена, уметница из више од 20 земаља: „...У нашој, по свему судећи, добро састављеној делегацији, највећу пажњу привлачи атрактивна млада пијанисткиња Марина Арсенијевић. Око ње је увек највећа гужва – ТВ сниматеља и фоторепортера. Вечерас је њено вече: свираће етнокласику, дела Василија Мокрањца, Светислава Божића, Божидара Бокија Милошевића, Анте Гргина...”

– Да сећам се свега, било је много лепо, а захвална сам што ми је „Политика” тада дала ветар у леђа – рекла ми је ових дана кад смо контактирале посредством „Вајбера”, на релацији Београд–Њујорк, уз жељу да све ово прође и да се видимо идућег лета, 28. јула на концерту на Калемегдану.