среда, 02.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 18.08.2020. у 15:24 Љиљана Петровић

Дугме за паузу

Последњих месеци „моји писци” правили су ми друштво – мејлом, каже Неда Валчић Лазовић. Јесен ми је у планова. Али, о њима ћутим и кад није пандемија
Неда Валчић Лазовић (Фото РТС)

Годинама сам имала утисак да јурим за временом, некад сам га сустизала, чешће ми је узмицало. А онда се, у марту, зауставило, или, променило „колосек”... Десио нам се корона вирус, а с њим и „крај нама познатог света”, како рече култни норвешки писац Ерленд Лу. Стигао је и нов начин рада – од куће! Први пут сам имала времена да виртуелно „обиђем” писце широм света са којима сам правила ТВ интервјуе, седећи преко пута њих, радосно прелазећи разне дистанце, од којих је она социјална била најмање важна.

Овако прича позната београдска новинарка Нада Валчић Лазовић, која је добро позната онима који прате емисије из културе Јавног сервиса, нарочито по циклусу „Савремени светски писци”.

Затекли смо је на Дивчибарима и чули да јој је јесен сва у планова. Али, о њима ћути и кад није пандемија, мада ово није баш прави тренутак за њих. Ипак, каже, нада им се…

 – Последњих месеци „моји писци” правили су ми друштво – мејлом. Француског филозофа Мишела Онфреа моје писмо је затекло на Мартинику, заједно са вешћу да Француска затвара границе – каже наша саговорница. – Нераспакованих кофера, вратио се у своју Нормандију. На моје питање како се преко ноћи догодило да је уједињена Европа постала Европа затворених граница (економских, здравствених,  хуманистичких), Онфре ми је у свом  бунтовном стилу одговорио: „Данас видимо урушавање европских постулата сходно којима треба мрзети сувереност народа у корист мастрихтске Европе, која полаже право да носи све одлике државе: заставу, монету, закон... Али, та Европа пала је пред првим вирусом. Свака држава повлачи се у свој кутак попут пацова који напуштају брод који тоне. Таква Европа постоји само зарад заједничког тржишта: кад више нема ничег за продају, сви пакују кофере.”

На опаску да је о суноврату Европе писао у „Декаденцији” (други том „Кратке енциклопедине света"), Онфре је рекао: „Цивилизација се рађа, живи и умире баш као и све друго: од вируса који нас је затекао, преко људи и животиња, па све до светова. И цивилизације подлежу истој логици. Јудеохришћанска цивилизација постоји готово две хиљаде година. Сад је на издисају. Не постоји један разлог, реч је о низу испреплетаних догађаја који су довели до тога да једна епидемија, као ова, одигра пресудну улогу. Будућност ће нам ускоро то и сама казати...”.

Чујемо да је питање о некој могућој визији будућности поставила и Чарлсу Симићу, који дане проводи у добровољној изолацији у свом дому у Страфорду у Њу Хемпширу. Некадашни Београђанин јој је рекао да смо „питање о `Дану после` себи поставили после терористичких напада 11. септембра 2001, а испоставило се да се заправо мало тога променило. Али после глобалне пандемије каква је ова, за коју нам лекари и научници говоре да се може понављати све док не пронађу вакцину, неизвесност и страх пратиће нас још дуго.”

– Чувени америчко-српски песник вели, цитирам: „Нашој вољеној планети Земљи дојадила људска надменост и глупост, па је решила да нас мало десеткује и очита нам лекцију из понизности.”

Ерленд Лу један је он оних који сматрају да „природа узвраћа ударац” и да се свети за оно што су људи урадили њој. Јер и пре пандемије, гледали смо како на хиљаде људи свакодневно умире због недостатка хране и воде. „Постали смо отпорни на антибиотике, туберкулоза се враћа, биљне и животињске врсте нестају много брже него што би се дешавало у свету без људи. Имамо осећај да смо, откад смо постали 'модерни', престали да будемо рањиви. Осећамо се као да ће неко други да брине о нама. Зато нас је пандемија изненадила.”

Зачудила нас је и дистопијска слика празних улица и градова без људи. Из пустог  Њујорка, некад једне од најужубанијих светских метропола, књижевник Александар Генис нашој саговорници је слао своје духовите записе о феноменима корона-свакодневице. „Данас, све што не може да стане у компјутер остаје изван нашег живота и тако га лишава пуноће и смисла”, примећује Генис, препричава нам ауторка, која је пре двадесет година почела серијал „Савремени светски писци”, у оквиру којег је интевјуисала више од седамдесет водећих личности из културе нашег доба. „Иако смо насушне проблеме пословних контаката ‘решили’ онлајн, никад се нећемо одрећи пријатељске комуникације која укључује не само најбољи, интелектуални део човека, већ и човека у целини. Ни сами не можемо да објаснимо шта нам то треба једнима од других, али добро знамо да без тога не можемо.”

– У ишчекивању да, једног дана, сами себи то и објаснимо, притиснули смо „дугме за паузу” на даљинском управљачу живота. Ово је можда прилика да га сагледамо из неке друге перспективе – каже на крају Неда Валчић Лазовић.

Коментари1
00a67
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Соко са Грмије
Хвала госпођи Неди на свему што је урадила, правећи од РТС - а прозор у свет лепоте и мудрости.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља