Није лако доказати, али је дозвољено наслутити ко су налогодавци, у најмању руку добављачи информација о здравственом стању и месту пребивалишта усташког злочинца Миливоја Ашнера. Било како било, захваљујући непомирљивим ловцима на сенке прошлости, поново је покренута расправа о извођењу пред лице правде некадашњег шефа усташке полиције у Славонској Пожеги.
Извори у окружењу аустријског Министарства правосуђа истичу да је само једно питање спорно: да ли ће Миливој Ашнер – или Георг Азнер, како му гласи преиначено име које му је деценијама омогућавало да избегне хапшење – бити изручен хрватском правосуђу, или ће, ипак, одговарати пред аустријским судом?
Добро је да је тако – ако је тако. Досадашња пракса, недоследности аустријских државних органа приликом кривичног гоњења злочинаца из Другог светског рата, ипак, буде сумње. Ашнеров случај то потврђује. У земљи коју по други пут сматра својом, већ пуне три године ужива у благодетима пензионерског живота, иако је за њим расписана међународна потерница, упркос и чињеници да доказни материјал оставља мало простора за изрицање евентуалне, ослобађајуће пресуде.
Као и многи други нацистички злочинци пре њега, Ашнер се брани – неспособношћу да се брани пред судом. Његови браниоци истичу његову неспособност да схвати предмет и тежину оптужнице. Позивају се на дијагнозу медицинских стручњака – старачка сенилност, односно прогресивна деменција. Дијагноза је прихваћена без поговора и у јавном тужилаштву. Уважени су и резултати повремених провера Ашнеровог здравственог стања. Укључујући ону, последњу, од пре месец дана. Макс Нојман, вештак за медицину Земаљског суда у Целовцу, утврдио је да нема промене Ашнеровог здравственог стања. У веродостојност нико није посумњао, иако је Нојман познат јавности, и Служби за заштиту уставности, као осведочени националиста, штићеник католичко-наци(онал)истичких Камарада, позициониран десно од парадних предводника те групације, Јерга Хајдера и Хајнца Кристијана Штрахеа...
Да спортски новинари британског булеварског дневника „Сан”, кажу стицајем околности, нису срели Ашнера у центру Целовца, како под алпским пролећним сунцем пијуцка кафицу, лаж о сенилном старцу би опстала. Овако чак и Ашнеровим заштитницима тешко пада да објасне, како се „сенилни старац” сећа свих детаља из своје неславне, ратне каријере. Како му, упркос замагљености ума, пада на памет да изјави за „Сан”: „Неки су ми Јевреји чак били пријатељи, иако сам знао да су у генима предодређени да буду лажови.”
Космополитски и демократски настројени део аустријске јавности покренуо је расправу – како то да се та земља сврстава у ред најватренијих заговарача теорије да злочин никада не застарева (пре свега у погледу подршке коју пружа Хашком трибуналу), док, са друге стране, штити бивше нацисте? Подсећања ради, тек пре неколико година нацистички дечји лекар Хајнрих Грос избегао је судски процес, позивајући се на сенилност. На терет му је било стављено да је спроводио „расну хигијену”, еутаназију над умно заосталом децом. Никоме није засметало да је „сенилни старац” Грос само неколико дана пред подизање оптужнице још био активни предавач на Бечком универзитету.
