петак, 23.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 20.08.2020. у 18:00 Данијела Давидов-Кесар
ГЛАС ПАЦИЈЕНАТА

Различита мишљења лекара збуњују пацијента

Операцију сам јако тешко поднео. Приметио сам са десне стране стомака отвор прекривен газом. Тада нисам имао појма о чему је реч. Саопштено ми је да ми je приликом операције дебело црево одстрањено и да ћу морати да живим са „кесом”, отвором–стомом, до краја живота
(Фото Ропиксел)

До 36. године био сам потпуно здрав, од ране младости бавио сам се спортом  и успешно играо кошарку и одбојку. Док сам студирао у Црној Гори играо сам одбојку за њихову репрезентацију. Такође сам био добар атлетичар. Никада нисам пушио, а алкохол сам пробао први пут у 24. години. Радио сам у просвети и живео сам сасвим нормалним животом. А онда је дошла 1992. година и несрећни рат. После неколико селидби и промена боравка мобилисан сам у оружане снаге Републике Српске и био на више ратишта. На једном од тих ратишта почели су моји здравствени проблеми.

Једном приликом, иако је напољу била температура минус 27 степени Целзијусових, попио сам око две литре хладне воде. Недуго затим, када сам измерио температуру остао сам запањен јер је износила 40 степени. Ујутро су ме хитно превезли у Клинички центар Бањалука. Тада почињу моје невоље. У почетку су и доктори лутали са постављањем дијагнозе. Почетна дијагноза је била упала дебелог црева, затим су рекли да имам хроничну упалу црева, колитис и улцерозни колитис. Свакодневно сам имао лажне „позиве” за одлазак у тоалет, дијареју, губио сам килограме.

Столице су ми врло често биле крваве, слузаве, а приметио сам да ми се заправо љушти слузокожа дебелог црева. То је трајало неколико месеци. У више наврата лечили су ме на клиници, али сам одлазио и на ВМА у Београд на прегледе који су били јако болни. Једном приликом радили су ми такозвану иригографију и све време се једна млада жена чудила питајући ме: „Ау, шта је то са вашим цревима?”. Све време сам се надао и молио Богу мислећи да је она вероватно медицинска сестра и да није у праву. Међутим, јако сам се преварио јер је на моје велико разочарање то била докторка гастроентеролог. И била је у праву. Молио сам је да ми каже има ли за мене спаса? Рекла је: „Да. Операција.”

Драган Тривун, потпредседник Националног удружења ИЛЦО Србије и председник Удружења СТОМА–ИЛЦО Републике Српске (Фото: лична архива)

После тога сам са њеним налазима посетио неколико абдоминалних хирурга у Београду и Бањалуци. И код већине њих доживео сам разочарање. На ИОРС у Београду ми је речено да то није ништа и да је та операција као вађење зуба, да они то не раде и да треба да идем у Бањалуку. То сам и учинио, посетивши двојицу хирурга од којих сам тражио мишљење. Први ми је рекао да пијем АД капи и да дођем за два месеца. На моју срећу, други хирург Милорад Станишић, ми је препоручио хитну операцију. Та разлика у мишљењима доводила ме је до лудила. Био сам у тоталном растројству. Изгубио сам 43 килограма. Операцију сам јако тешко поднео. Приметио сам са десне стране стомака отвор прекривен газом. Тада нисам имао појма о чему је реч. Саопштено ми је да ми приликом операције дебело црево одстрањено и да ћу морати да живим са „кесом”, отвором–стомом, до краја живота. Провео сам 13 дана у шок-соби. Гледајући око себе стално умируће, рањене, децу којима је граната однела пола главе, доживео сам тотални нервни колапс. Дешавало ми се да ноћ проведем у соби  са петоро мртвих људи. Често ми се чинило да из апарата чујем како одзвања моје име и тада сам први пут заспао спавајући чак 12 дана. Олакшање сам доживео кад сам напустио шок-собу без силних дренова. Мој опоравак је трајао јако дуго. Имао сам максимално разумевање и подршку породице.

Није ми баш пријатно да признам, али сам почео и да пијем. Стално су ме прогонила питања: Зашто се то баш мени десило? Шта сам то толико згрешио у животу? Чак сам и возио супротном левом страном пута... После годину дана спознам да сам заправо оперисан на један од највећих хришћанских празника, на Светог Василија Острошког.

Мотив за моје опредељење, волонтерски, хуманитарни рад и излазак из кризе биле су речи једног свештеника. Након неколико година основао сам Удружење пацијената са стомом. На једном семинару 2007. године у Бањалуци упознао сам жену са сличним проблемима. Једно другарство, пријатељство преточено је у љубав два „стомичара”. Од тада смо заједно и подршка смо једно другом. У међувремену сам стекао двојно држављанство, тако да наше активности реализујемо на целој територији Србије и Републике Српске.

Из искуства бих препоручио свима који имају сличне проблеме да потраже најмање два мишљења хирурга. Огромно задовољство је када могу да имам прилику да обучим новог  пацијента и његову породицу. У питању је промена помагала, нега коже око стоме, хигијена, препорука око начина исхране и физичке активности, купања... Препоручујем им да имају више мањих оброка у току дана, да једу барено и кувано месо и поврће и узимају довољно течности и компоте. Свакако треба времена да се навикну на „кесу” на стомаку и схвате да им то спасава живот. Драго ми је што брзо стичемо поверење људи и развијамо жељу за дружењем и изван наших радионица. Одлазимо на излете, изложбе, славе, рођендане... Схватамо да нисмо сами и сигурни смо да ћемо заједно моћи да идемо у ново сутра. Већина њих не жели да се зна да имају изведену стому на стомаку, јер су наши чланови и јавне личности и ми поштујемо њихову интиму. Велики допринос удружење пружа у време пандемије ковида 19, јер су посете у болницама забрањене, а по изласку из установа пацијенти су препуштени сами себи. Битно је да им помогнемо. Сада има доста операција и у приватним клиникама па дневно бележимо више телефонских позива, а често идемо и у кућне посете. Највећа награда и задовољство је када у очима новог пацијента видим сјај и бљесак. А мислим да је моје двадесет шестогодишње искуство гаранција успеха.

Коментари4
eb4fa
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

David Kecman
Nije problem u različitim mišljenjima već šta bude posle. Umesto da budu skoncentrisani na ispravnu informaciju koja je od krucijalne važnosti pacijentu proradi međukolegijalna sujeta umesto da takva situacija bude razlog da se informacija zajedničkom saradnjom ponovo utvrdi i evaluira na civilizovan način. Cenu plaća pacijent jer primarni lekar ne prima dobro drugačije mišljenje svog kolege pa se fokus pažnje skrene na priču o tome, negodovanje i slično. Neki su debelo platili zbog toga.
Vesna
Hvala sto postoje ovakvi ljudi.
Vesna Jovanović3
Humanost, hrabrost i požrtvovanost autora ovog teksta su ogromni kao i posvećenost i briga o pacijentima u trenucima kada im je to najpotrebnije. Svaka čast Veliki Čoveče!
Сава
Свакс част та текст. Просто не верујем да нема коментара

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља