Косово за Српску или Српска за Косово? Утапање Српске у БиХ да би Косово остало у Србији, или одлазак Косова из Србије да би јој се Српска припојила? Из Вашингтона је стигла вест да ће се у разговоре Вучић–Хоти, уз посредовање Гренела, укључити и председник Трамп, и да теме, како је било најављено, неће бити само економске, него и политичке. Штавише, према писању о америчкој политици добро обавештеног дневника „Данас”, САД су спремне да „понуде више аутономије Српској”. Шта треба да значи кад се поводом вашингтонских преговора представника Срба и Шиптара о КиМ изнебуха спомиње америчка подршка Републици Српској?

Симетрија између нерешеног статуса РС и КиМ, те идеја „ченџа” територија, виси у ваздуху још од америчког вишедневног бомбардовања српских положаја у Босни и два и по месеца бомбардовања целе Србије , али се није помињала у званичним политичким комуникацијама Београда и Вашингтона. Када је новинарка НИН-а пре две деценије од Мортона Абрамовича, утицајног америчког јастреба, професора и оснивача више моћних међународних НВО, затражила да објасни дупле стандарде Запада у вези са Србијом, односно у БиХ, он је безочно одговорио: „Сада је на дневном реду Србија.” Добрица Ћосић се у својим дневничким белешкама згражавао над овим цинизмом. Прагматични Ђинђић, који је, наводно, приликом свог првог премијерског боравка у САД изнео идеју „ченџа”, наишао је на исти одбојан став. С друге стране, сећам се да сам и сам у једном чланку поодавно поменуо ту идеју и наишао на бурну реакцију читалаца: „Иди у Босну па тамо тргуј.” Елем, КиМ је „света српска земља”, а Српска је ипак тамо у Босни. Значи – ни америчкој ни српској страни тада није одговарало било какво везано решење.

У међувремену су се и преко Дрине пробудиле и ојачале свесрпске емоције за „колевку српске државности и духовности”, а овде, пак, свест да „с обе стране Дрине живе прекодрински Срби”. Лидери две српске земље, међутим, тесно координишу националну политику на два колосека, сами веле – „боље него икад”. Америка више не држи све узде у рукама, а Русија инсистира на (извором) Дејтону и резолуцији 1244. У таквој атмосфери Додик је ономад приликом Вучићеве посете Бањалуци, на конференцији за медије убацио лопту у официјални контекст, а овај је понео у Београд да размисли. Додик је притом нагласио да је „РС спремна да остане у БиХ, уколико КиМ остане у Србији”. А касније је додао да је Српска задовољна статусом по слову изворног Дејтона, што значи у границама БиХ, али је и Вучићу за пут у Вашингтон припремио исцрпан, обиман и систематизован документ о „међународном” изигравању споразума који су гарантовале и САД и Србија. Документ, с једне стране, сумира све антидејтонске захвате тзв. међународне заједнице у БиХ на штету РС, а с друге све мере које РС предузима да би заштитила свој изворни дејтонски статус. РС тражи враћање свих ентитетских надлежности које јој припадају по Дејтону, а које су јој током година отете и пренесене из Бањалуке у Сарајево; укидање бонских надлежности, које високом представнику (ВП) дају дикататорска овлашћења; одлазак ВП-а и иностраних судија из Уставног суда БиХ, којима је, такође по Дејтону, одавно истекао рок; укидање наметнутих закона, итд. Народна скупштина РС је све те по њу штетне одлуке и праксу парцијално већ ставила ван снаге, и на основу тога припремила нови устав.

Да је информација из листа „Данас” да су САД спремне да „Српској дају више аутономије” дошла из Стејт департмента, било би јасно да се баца коска међу Србе. Пребацује тежиште игре с једне на другу обалу Дрине. До сада је Вучићу и претходницима прећено и обећавано поводом КиМ, под условом да промени однос према Додику, а сада се овоме, бар тако испада према „Данасу”, најављују бољи дани за Српску, као компензација за одлучујући притисак на Вучића да призна независност Косова.

Но, вест није дошла из спољнополитичког легла Клинтонових, него из окружења Доналда Трампа, коме би у предизборној кампањи добродошао неки помак у пат-позицији на релацији Београд–Приштина. А пружену руку Србима може да прогласи спасавањем „малих Руса” од малигног утицаја великих. Не мора да буде ништа политички спектакуларно и дефинитивно, али економија није довољна да би се у дијалог укључио председник САД. Истовремено, за Србе се он показао бољим од Клинтона, Буша и Обаме, као што је и Гренел бољи од Палмера, а шта тек рећи као алтернативу фаворизованом Џоу Бајдену, по Дајани Џонстон, „свирепом антисрбину”. Уосталом, приликом првог Трамповог избора Додик је из свег грла навијао за Трампа, наспрам већ виђене председнице Хилари. Обућар из РС послао је специјално израђене ципеле за Меланију. А српска дијаспора у САД овог пута је позвана из матице да лобира за њену лошију половину. Елем, постоји обострани интерес да се 4. септембра у Вашингтону бар симболично створи позитивна атмосфера у неизвесном тражењу решења за КиМ, а можда и више од тога: да Трамп као представник САД преузме иницијативу од Немачке.

Додиков документ, као део јединствене српске приче коју ће представити Вучић, могао би у Вашингтону да подсети како Срби поштују међународне споразуме – Дејтонски, као и Резолуцију 1244 – који су потписани управо у режији САД. А уколико уопште дође до приче о везаној трговини и решавању у пакету, Вучић би могао да упозори да је КиМ јужна покрајина Србије, а РС конфедерална половина БиХ, да су Шиптари на КиМ национална мањина (народност), а Срби у РС конститутивни народ. Односно, колико ту Срби као целина губе, а колико добијају? Када Вучић понавља да „Србија не може све да изгуби, а да ништа не добије” и када Додик као једно од решења помиње „четири општине на северу КиМ и Српска у Србији” – да ли мисле на исто? И да ли ћемо то сазнати после њиховог сутрашњег састанка као поенту заједничке платформе за Вашингтон, или ће то бити само рутинска узвратна посета Београду?

Да у невољном комшилуку не би посумњали да им Срби удружено спремају нешто иза леђа, Додик је исти документ упутио и З. Милановићу и Б. Изетбеговићу. Првог не може оставити равнодушним све док хрватског представниика у врху БиХ, уз прећутну подршку „међународне заједнице”, бирају Бошњаци. А можда и Бакир Изетбеговић, који је заокупљен дневнополитичким ад хок акцијама и реакцијама, читајући овај документ схвати зашто „у Срба нема босанског патриотизма”, зашто размишљају о осамостаљењу Српске и сањају о уједињењу са Србијом. Да ли ће следећа рунда у Вашингтону, поред Аце и Хотија, окупити и Жељку и Бакира, или ће, до боље прилике, бити речи само о економској сарадњи, а о осталом после председничких избора у САД?

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa