недеља, 24.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:38

Други живот Франсоаз Саган

Аутор: Ана Оташевићпетак, 20.06.2008. у 22:00

Специјално за „Политику” од дописника Танјуга

Светски славна, а потом заборављена на крају живота, француска књижевница Франсоаз Саган доживљава праву ренесансу у својој земљи четири године након смрти. После три нове биографије, које су се од почетка године појавиле у књижарама, међу којима је и књига сећања једне од њених љубавница, Аник Жеиј, Саган (име које је позајмила од Прустовог јунака) васкрсла је прошле недеље на великом платну, у интерпретацији француске глумице Силви Тести, чија је физичка сличност и веродостојност са којом тумачи овај књижевни мит узнемирујућа.

Саган је већ за живота прерасла у икону, али више због свог екстравагантног живота него због својих књига, које су увек налазиле публику, али не и довољно уважавања од стране критике, која ју је после „Добар дан туго” сматрала осредњим писцем. Погрешно, сматрају данас ти исти критичари, који тврде да је дело Саганове неправедно потцењено.

Критичари су сматрали да, упркос свом таленту, она не говори о темама као што су љубав или смрт. Шокирао их је недостатак моралних осећања код њених јунакиња. „Саган је у раскораку са западном културом, у којој је увек било места за трагично”, анализира психоаналитичар Филип Поре у књижевном часопису „Лир”, који је почетком године посветио читав број Сагановој.

Саган је прва у епохи педесетих 20. века која није посегла за психологијом, „раком француског романа”, како се изразио Морис Бланшо. Критиковали су је због одсуства патетике, а управо је у одбацивању патоса лежала њена модерност. Презир који је осећала према друштвеним кодовима, какав носе само девојке из „добрих породица”, што ће рећи буржоазије којој је припадала и Саган, био је онај неопходни окидач за преузимање ризика рушења тих истих норми, у потрази за личном слободом.

Од свог оца, инжењера, примила је индиферентност, од Пруста, Фицџералда и Сартра речи, од Рембоа боје. Осећала је ону глад за обиљем и померањем граница карактеристичну за послератну генерацију, одраслу на рушевинама система вредности које оставља рат, на осећању апсурда које води у ексцес, на сасвим буржоаском осећању да јој је све дозвољено.

У њеном животу каприциозне тинејџерке потрес је наступио када је 1954. године са 19 година добила једину књижевну награду за живота, невероватних 100.000 франака, за свој први роман „Добар дан туго”, који је унео свежину на француску књижевну сцену. Ово дело, у коме је књижевница знала да ухвати тренутак преласка из адолесцентског доба у свет одраслих и сукоб осећања изузетне рањивости и свемоћи, остало је заувек повезано са њеним именом.
„Добра је ствар да сте успешни док сте млади. Тада можете да искачете из друштвених оквира”, рекла је једном приликом.

(/slika2)Сва штампа се бацила на нови књижевни феномен, Саган се у то време већ бацила на трошење новца од награде. У Сан Тропеу, који је открила пре Брижит Бардо, уживала је у брзини свог „јагуара” и „астон мартина”, припремала се за чувену италијанску трку „хиљаду миља”, са својим пријатељем Ензом Фераријем, али је трка отказана те године. У казину, чији је постала стални посетилац, све је стављала на „срећни број” 8 и 1958. године добила 80.000 франака за једну ноћ, које је потрошила већ наредног јутра купивши прави замак. Ето материјала за филм.

Син јединац Франсоаз Саган, Денис Вестхоф, који је учествовао у реализацији филма, сећа се раскоши у којој је живела на врхунцу славе.

„Сећам се пријема за 150 особа у стану у улици Гинамер, преко пута Луксембуршког парка. Тамо  сам срео Орсона Велса, Аву Гарднер и Жоржа Помпидуа, који су редовно долазили. Послуга је служила шампањац и кавијар. Моја мајка је имала страх од самоће...”, каже овај дискретни четрдесет петогодишњи фотограф, који се стара о мајчином наслеђу, у које спада и дуг од милион евра, у који је упала због утаје пореза.

Репутација „анфан терибл” и скандал-мајстора, монденски животни стил, дружење са Сартром и председником Митераном, луде вожње, рупе од цигарете које је остављала свуда где би прошла, дрогирање, разуздане забаве, ноћни изласци по баровима на Сен-Жермену и бројни љубавници, мушки и женски, међу којима и Ава Гарднер, Жилијет Греко и Пеги Рош, модни креатор и љубав њеног живота – све је то чинило већу сензацију од њених књига.

Осим њеног бестселера, који издаје кућа „Покет” у 30.000 примерака, након 150.000 примерака који су објављени после њене смрти 2004. године, на полицама књижара се не може наћи богзна шта, упркос великом интересовању млађих генерација за њено дело. То је утолико чудније што је Саган славна и радо превођена ван Француске, а нарочито у Русији, Грузији и Украјини,  где је била један од ретких француских писаца који су превођени током хладног рата.

Њена дела – „Волите ли Брамса”, „Известан осмех”,  „Замак у Шведској”, „Распремљени кревет”, „Плаветнило душе”, „Разводњена крв” – преведена су на неколико десетина светских језика, иако им француска критика није придавала већи значај.

Недавно је објављена књига „Добар дан Њујорк”, у којој су обједињена четири путописа које је Саган написала педесетих година за часопис „Ел”. Иста издавачка кућа „Лерн” намерава ускоро да објави и књигу афоризама, извучених из бројних интервјуа које је дала штампи, као и њене чланке о филму и албум фотографија.

Попут Зелде Фицџералд, жене славног писца и јунакиње романа прошлогодишњег добитника Гонкурове награде, Жила Лерое, и Саган је  са 36 година осетила замор од живота и почела да се гнуша свега у чему је раније уживала, монденских кругова, касних ноћних излазака, вреве.

Дугогодишња зависност од дрога, која је почела након што је 1957. у болници примала морфијум после тешке аутомобилске несреће, узимала је данак, а порески проблеми су се гомилали и одвели је у потпуно банкротство. Последње године живота провела је код пријатељице на париској авенији Фош, једва скупљајући новац за цигаре. Страствена коцкарка, своју ситуацију је кратко прокоментарисала: „Волим да губим”.

У Речнику савремене француске књижевности 1988. године овако се представила: „Појавила се 1954. са невеликим романом ’Добар дан туго’, који је био светски скандал. Њен нестанак, после њеног живота и дела, подједнако пријатног и запетљаног, био је скандал само за њу.” 

„Шармантни мали монструм”,  како ју је 1954. године назвао писац Франсоа Моријак,  поново је на насловним странама француске штампе и на биоскопским плакатима, чиме је окончан период од двадесетак година потпуног заборава, коме је претходио двадесетогодишњи период светске славе.


Коментари0
d8f53
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља