Радост због изласка књиге „Политичко позориште Оливера Фрљића: од емпатије до симпатије” ауторки Јасни Новаков Сибиновић, како каже, значајно је помућена стањем у којем се позориште тренутно налази. Ово дело које на студиозан начин прати позоришни рукопис Оливера Фрљића, редитеља којег је лондонски „Гардијан” својевремено уврстио међу пет најважнијих у Европи, пре неколико дана објавило је новосадско Стеријино позорје.
Сценску поетику контроверзног Оливера Фрљића, театролози најчешће виде као политичку сатиру бивше земље, ратног профитерства, популарности ултрадесних страна и национализма и слабости тек стасале демократије. Томе у прилог, рецимо, тврди Мет Труман, британски позоришни критичар, говоре реакције на његове представе, попут „Проклет био издајица своје домовине”, „Кукавичлук”, „Мрзим истину”, „Александра Зец” и готово редовни протести конзервативног дела јавности, као и претње насиљем.
– Вишегодишње истраживање и писање докторског рада, на основу којег је и настала књига, били су врло узбудљиви. Фрљићева сценска поетика оставила је снажан утисак на мене од прве представе коју сам видела. Професор Иван Меденица одмах је прихватио моју тему на ФДУ, имао драгоцене сугестије и његово стручно менторство је у значајној мери обликовало овај рад, мада је сарадња са њим на моменте била узбудљивија од писања – каже за „Политику” Јасна Новаков Сибиновић и наглашава:
– Имајући у виду да се до тада нико у оквиру академских студија није бавио самим процесом Фрљићеве режије у практичном и теоријском смислу и односом глумац–редитељ, разговори с њим и глумцима из свих делова бивше Југославије били су обострано врло инспиративни.
О Фрљићевом политичком театру најчешће се до сада говорило из угла рецепције: највише о реакцијама на његове „провокације” публике и друштвене заједнице. Ова студија, тврди наша саговорница, бави се мање изучаваном темом у оквиру студије позоришта: глумачком игром и сложеним питањем глумачке идентификације и то у његовим ауторским пројектима, представама које нису рађене према драмском или било ком другом тексту. Кључни појмови су емпатијска и симпатијска идентификација глумаца. Тај први, емпатијски део, блискији је психологији, док овај симпатијски води до политичности Фрљићевог театра, где се у раду повезују брехтовски и лемановски концепт.
Да ли Оливер Фрљић смета одређеним политичарима који би да му онемогуће рад, односно шта би издвојила као кључне моменте у његовом политичком позоришту, ауторка каже:
– Фрљић у својим ауторским пројектима углавном скреће пажњу на актуелне проблеме у датој средини, чиме се реафирмише друштвена функција позоришта и позива читава заједница на одговорност. Представе се увек баве актуелним, често табу-темама друштва. А уколико је тема представе осетљива и у вези са заједницом, сасвим је извесно да ће Фрљић, односно његово позориште, произвести одређену врсту сукоба са центрима политичке моћи. Многе Фрљићеве представе пратили су протести у јавности, глумци су често били под притисцима, неке су чак и забрањиване и никада нису доживеле премијеру.
Честа тема разговора је и посебан споразум, спој Оливера Фрљић са гледаоцем. Како види ту релацију, односно које кључне моменте би издвојила у његовом политичком позоришту, питали смо Јасну Новаков Сибиновић:
– Скретање пажње, именовање и артикулација неких проблема у друштву основни су циљеви и главни покретачи. Радикалан и дослован, али за ову прилику добар пример, могла би бити словеначка представа „Избрисани” у којој глумци скупљају новац од публике који се потом уплаћује за помоћ људима који су тема представе, те је словеначка влада била присиљена да отвори рачун за прилоге од представе. Фрљићев позоришни рад је у складу с његовим врло активним личним ангажманом на пољу друштвене одговорности. У једном дубоко политизованом друштву, деполитизација је, према његовом мишљењу, или одсуство става и недостатак храбрости, или слика ситуације у којој политички неписмени људи одлучују о нашем животу. Током разговора који сам водила са глумицом Драгом Поточњак, она је поредила Љубишу Ристића из времена првих представа КПГТ-а и Оливера Фрљића данас, будући да је глумила и код једног и код другог. Истицала је Фрљићево предавање до краја и његову потпуну огољеност. Он то исто тражи од глумаца, па је она то назвала „аутоеротика”. Верујем да ту потпуну огољеност редитеља и гледаоци препознају и да се проналазе на том афективном, енергетском нивоу. То је и тема овог рада када су у питању глумци и редитељ.
У једном од неколико разговора, прича наша саговорница, које смо водили за потребе мог истраживачког поступка, рекао је: „Мене занима однос према произведеном официјелном сећању, шта нам је дозвољено, а шта нам није дозвољено да се сећамо у позоришту. Позориште је простор комеморације у којем се сећамо и ту је позориште најучинковитије: ту треба да се присећамо онога што је различитим поступцима избрисано из нашег колективног сећања.”
