Управо сам се вратио из вешераја где сам опрао неки веш и легао у изнајмљену собу, замислио се о нечему и одлучио да то запишем. Упитао сам се зар је стварно тачно да нам ове уређене земље могу пружити оно што наша није могла.
Зар је истина жива да је то што радимо овде као коњи за нека просечна примања може да нам обезбеди леп и сигуран живот? Да ли је истина да је у овим земљама систем вредновања заиста стваран или, ипак, постоји само у њиховим личним картама?
Шта је заправо смисао напуштања своје земље и родног краја? Да ли су то искључиво егзистенцијална питања или је то наш бес и незадовољство самима собом јер смо мислили да смо заслужили више?
Овде сам две године. После брзе интеграције и доброг посла, као и свега остало што је прошло, почео сам да размишљам о себи али и свом народу и својој земљи. Где смо ми то погрешили и зашто нам је земља таква каква јесте?
Можда ће вам бити досадно јер ће те помислити да сам неко ко је убрао неки евро више и сад, одједном, постао паметан. Нисам, заиста. Немам ништа, јер све што зарадим потрошим на издатке.
Знате, живим у Шведској. У друштву које је можда једно од најуређенијих у Европи. А да ли је?
Са једне стране они заиста имају све, али са друге стране ни ми који смо овде не можемо рећи да нам је лоше. Али зашто то нисмо имали у својој земљи?
Да ли смо толико мало волели своју земљу па смо је препустили да пропада и крвари.
Нисам од оних који ће да кажу да су политичари криви за наше судбине. Не може једна шака од стотињак људи одлучивати о судбинама милиона. Зато смо сами криви. Толико смо мало пружили својој земљи а са друге стране, пуно смо јој узимали, боље рећи отимали и крали све што је она имала.
Не осећам да нешто дугујем својој земљи. Часно сам одслужио војску. Ја своју земљу нисам поткрадао ни уништавао. Ја сам из моје земље побегао. И кајем се због тога.
Е, тај морални дуг који осећам према мојој земљи ја одужујем овде тако што сам на свом послу један од најбољих. И тиме што ми пацијенти, када ме виде на вратима, кажу да је стигао мали Србин. И тако што урадим и оно што други не могу.
Одужујем дуг и тако што све најбоље говорим о мом народу и земљи, али и о радном месту где сам радио и научио све што данас знам. Захвалан сам и њима, поштујем их али моју земљу волим.
Да ли би можда било лепше да нисмо побегли из своје земље.
Да смо јој дали још пет година наших живота како би остали да живимо на својим огњиштима?
Или је, ипак, боље што смо се за мале паре (пристојне плате) „продали” и сад живимо овде? Да ли је неизбежно да будемо слуге на Западу, а да наше следеће генерације изгубе идентитет? Да долазе у посету својим коренима као туристи који говоре страним језиком у својој земљи?
Или је потребно да се вратимо нашој земљи и урадимо сви заједно нешто за њу. Да је подигнемо на ноге. Наш одлазак ће нам она свакако опростити, јер је она наша мајка. А мајке опраштају све јер смо њена деца.
Павле Марковић, Стокхолм, Шведска
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
