Тек што је Секретаријат за послове озакоњења објеката проследио око 167.000 предмета градским општинама да би се убрзало њихово решавање и ставила тачка на увођење више од 200.000 дивљих грађевина у правне токове, уследио је хладан туш који ће успорити издавање решења о озакоњењу бесправним градитељима.

Реч је о томе да ће свако од њих, уколико није једини власник парцеле на којој је сазидао објекат, за његово озакоњење морати да добије сагласност свих сувласника, односно сукорисника тог земљишта. Таква обавеза проистекла је из одлуке Уставног суда, који је неуставним прогласио члан Закона о озакоњењу који је, у низу либерализованих мера за легализацију, предвиђао такозвану прећутну сагласност.

Сматрало се, према том члану, да је сувласник грађевинског земљишта сагласан са озакоњењем објекта ако је знао или могао знати за изградњу објекта, али се у току његове градње није противио. Такав имовинскоправни основ за озакоњење штедео је нелегалним градитељима новац, време, али и живце све до јуна ове године, када је снагу ступила одлука Уставног суда.

Колико предмета она качи, Игор Беговић, руководилац сектора за подручје општина Савски венац и Земун секретаријата који је познатији под именом Секретаријат за легализацију, не зна поуздано, али каже да број није мали.

– Неупоредиво су бројније парцеле са сувласницима на територији Београда него оне код којих постоји искључиво један власник. Сагласност, која је сада обавезна и један је од услова за озакоњење, отежавајућа је околност јер ми немамо механизме да натерамо људе да дају сагласност или да је траже. То значи да је одлука Уставног суда нова препрека за решавање имовинскоправних односа, и на концу успориће озакоњење – објашњава Беговић.

Он, као и сви чиновници који се претходне скоро три деценије хватају укоштац са овим проблемом, не крију да цео процес ипак зависи од добре воље бесправних градитеља. Односно од тога да ли ће власници нелегалних објеката хтети да по поједностављеној процедури и повољнијим ценама озаконе некретнине саграђене без дозволе до 27. новембра 2015. Тада је на снагу ступио Закон о озакоњењу, шести у последњих 17 година, што већ много говори о томе колико су нелегални кућевласници вољни да своје објекте подведу под окриље закона. Ни претње рушењем нису их уплашиле јер оног масовног никад није било.

– Интересовање грађана постоји, али није на завидном нивоу. Никоме не можемо наредити да озакони нелегалну некретнину упркос томе што прописи забрањују прикључивање дивљих грађевина на комуналну инфраструктуру, њихово прометовање, уводе обавезу уписивања нелегалних објеката у катастар и подношење пореске пријаве без које нема решења о озакоњењу. Осим тога, нелегални градитељи не плаћају таксе за укњижбу објеката. И вирус корона, за који не знамо колико ће да траје, одразио се на брзину озакоњења, смањили смо физичке контакте са странкама, комуницирамо електронски – истиче Беговић.

Упркос томе, он тврди да се не заостаје много у поређењу са претходном годином. Колико је предмета решено од укупно 270.000, колико их је било заведено у Секретаријату за легализацију у последњој деценији, Беговић не зна прецизно, али тај број, напомиње он, није већи од 40.000. Али, и да је учинак драстично бољи, јасно је да процена ресорног министарства из 2017. године да би легализација могла да буде окончана за четири године пада у воду.

Београд је изменом Статута града прошле године део надлежности за озакоњење вратио на општине. Такав поступак требало је да убрза озакоњење, али пре свега да цео процес олакша грађанима, посебно онима из рубних делова Београда, који су морали да долазе у центар града да би завршили тај посао. Крајем децембра прошле године 167.000 предмета отишло је у 17 општина – у десет централних захтеви за озакоњење објеката до 400 квадратних метара, а у седам приградских за некретнине до 3.000 квадрата. На полицама Секретаријата за легализацију остало је око 66.000 предмета – објекти већи од 400 квадрата у централним општинама, односно они чија површина прелази 3.000 квадрата, а саграђени су у приградским општинама.

Највише нерешених предмета је у Земуну – 30.000, Палилули 29.000, у Савском венцу 4.000... То не чуди јер је међу општинама Земун шампион по броју дивљих објеката подигнутих до краја новембра 2015 – имао их је 44.014. Статистика базирана на броју поднетих захтева претходних година у сам врх неславног списка лансирала је и Звездару, Вождовац и Чукарицу.

– Општине су се добро снашле, било да су формирале посебна одељења за озакоњење или тај посао обављају у оквиру постојећих грађевинских одсека. Ми смо им у свему помогли. У јануару је било потешкоћа док се људи нису навикли на то шта је чија надлежност. Када смо очекивали да ће цео процес да се захукта, уследио је ковид 19 и бројна ограничења на која ни озакоњење није имуно – истиче Беговић.

Такса за озакоњење куће и стана*

до 100 квадрата – 5.000

до 200 квадрата – 15.000

до 300 квадрата – 20.000

веће од 300 квадрата – 50.000

Такса за озакоњење стамбеног, стамбено-пословног и комерцијалног објекта

до 500 квадрата – 250.000

до 1.000 квадрата – 500.000

до 1.500 квадрата – 1.000.000

веће од 1.500 квадрата – 3.000.000

*у динарима

Доказ о својини

Осим извештаја о затеченом стању објекта и плаћања таксе за озакоњење, власник нелегалног објекта мора да приложи и доказ о одговарајућем праву на грађевинско земљиште или објекат. То може бити уговор о преносу права коришћења, односно куповини земљишта, уговор о куповини објекта, уговор о суинвестирању изградње здања, правоснажно решење о наслеђивању, правоснажна судска пресуда. Ако је реч о надзиђивању или претварању заједничких просторија у стан, доставља се уговор са стамбеном заједницом.