четвртак, 24.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 05.09.2020. у 18:00 Саво Штрбац
ПОГЛЕДИ

Милановићево сунце туђег неба

У засеоку Грубори од 25. августа 1995. не живи нико. Знају избегли Груборичани да „сунце туђег неба не греје као што ово греје”, али се сећају и позива првог хрватског председника Туђмана од 5. августа 1995. године
Комеморација српским жртвама: министар бранитеља Томо Медвед, председник Хрватске Зоран Милановић и председник Савета СНВ-а Милорад Пуповац (Фото Бета/Хина/М. Стрмотић)

„Остајте овдје!… Сунце туђег неба,/ Неће вас гријат ко што ово грије;/ Грки су тамо залогаји хљеба/ Гдје свога нема и гдје брата није.” Ове Шантићеве стихове изговорио је хрватски председник Зоран Милановић 25. августа у Груборима, на комеморацији српским жртвама пред високим званицима, међу којима су били и потпредседници хрватске владе Хрват Томо Медвед и Србин Борис Милошевић, председник СДСС-а Милорад Пуповац и специјални изасланик председника Србије за питање несталих Веран Матић, те неколико рођака жртава, који су само за ову прилику допутовали из „туђине”.

Какав је догађај окупио поменуто друштво?

У засеоку Грубори, село Плавно код Книна, до 4. августа 1995. живеле су 24 породице на исто толико имања, са око 70 душа. Пред хрватском акцијом „Олуја” већина житеља је отишла у егзодус, а тринаесторо, који нису хтели или могли, остали су на својим огњиштима. Дана 25. августа седморо их се спустило до школе у центру села, удаљене око два и по километара, да се региструју код Унпрофора ради одласка у Србију. На путу до школе мимошли су се с неколико возила у којима се налазила униформисана лица са хрватским ознакама. Док су чекали на долазак унпрофорца, видели су дим из свог засеока и њих четворо, Милица Карановић, Мара, Душанка и Јово, сви с презименом Грубор, предосећајући несрећу, пожурили су натраг.

„Грубори су били у пламену. На улазу у засеок се растајемо и свако одлази својој кући. Видим како горе куће, стогови сена, штале... И моја кућа је сва у пламену. Зачух кораке у близини, помислих да су усташе и сакрих се испод степеница. Бијаху то кораци Маре Грубор, која ми рече да је заклан Милош Мићо Грубор (80). Одлазимо до његове куће и затичемо га на кревету, сав у крви, пререзаног грла. Кухиња му је горјела, а кућа сва испретурана. Приђоше нам Душанка и Јово, па заједно идемо од куће до куће и редом проналазимо лешеве. Најприје мога брата Јове (65) са пререзаном јабучицом. Затим мога сина Ђуре (41) на ливади, одмах повише кућа. И он је имао ране на врату. Поред њега лежала је Милица Грубор (54) пререзаног грла и са много убода по тијелу. У кући моје мајке Марије (90) пронашли смо само остатке њених сагорјелих костију. Затим смо ушли у кућу Јове Грубора Дамјановог (73) која је била у пламену с већ урушеним кровом. Нисмо га успјели наћи. У шуту смо примјетили бијели пепео, па смо закључили да је то од њега остало. Поред тога што су побили све сељане које су нашли код кућа, убијали су редом и стоку на коју су наишли. Убили су пет крава, двоје телади и више свиња, а један дио стоке горио је у свињцима и шталама. Од двадесет кућа у селу остале су читаве само три.„ Ово је у марту 1998. у просторијама „Веритаса” у Београду испричала тада шездесетосмогодишња Милица Карановић.

Све што је Милица испричала „Веритасу” забележила је и камера ТВ екипе УН-а, која се нашла у Груборима због раније договореног састанка с мештанима, кад су и снимили сцене злочина. Запамтили су и регистарске ознаке аутомобила с хрватским специјалцима који су се враћали са „обављеног задатка”.

Када су истог дана „заштитне снаге” од надлежних хрватских власти тражиле информације о догађају у Груборима, одговорено им је да се на том подручју десио оружани сукоб припадника специјалне полиције са „заосталим четничким бандама”. Можда би им та обмана и успела да није било снимка УН-а и изјава Милице и њених комшија.

Захваљујући Милици и њеним комшијама и неколицини службеника Унпрофора, који су сведочили и пред Хашким трибуналом, неспорно је утврђено да је у Груборима злочин починила хрватска специјална полиција из састава Антитерористичке јединице из Лучког, у акцији „чишћења терена” поред пруге Загреб–Книн–Сплит, којом је наредног дана требало да прође „воз слободе” с председником државе Фрањом Туђманом. Без обзира на то што је утврђено, хрватски генерали су у жалбеном поступку ослобођени оптужбе због неких других „игара” међународне заједнице.

У Хрватској су за злочин у Груборима, под изузетно снажним притиском међународне заједнице, тек 2009. процесуирали петорицу бивших припадника специјалне полиције, али су на крају сви били ослобођени у недостатку доказа, односно због „завета ћутања” припадника поменуте јединице.

У селу Плавну у августу 1995, поред поменуте шесторке из сасеока Грубори, убијено је још 25 мештана, сви српске националности, просечне старости преко 71 годину, међу којима је седам жена, а ни за та убиства до данас нико није одговарао.

Према попису становништва из 1991. у селу Плавну живело је 1.729 житеља, међу којима су 1.708, или 99,3 процента, били Срби. А према попису из 2011, у том селу су живеле 253 особе, без одреднице о националном саставу. У засеоку Грубори од 25. августа 1995. не живи нико.

Знају избегли Груборичани да „сунце туђег неба не греје као што ово греје”, али се сећају и позива првог хрватског председника Туђмана од 5. августа 1995. године: „Позивам хрватске грађане српске националности, који нису активно судјеловали у побуни, да остану код својих кућа, и без бојазни за свој живот и своју имовину, дочекају хрватску власт, уз јамство да ће им се дати сва грађанска права”. Они који су га послушали били су преварени и убијени.

А како да верују и његовом наследнику кад судови њихове државе ни након 25 година нису у стању (не желе) да било кога осуде за најстрашнији и најнеспорнији ратни злочин, какав је овај у Груборима?

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари10
2c367
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Latas
Milanovic nek to recituje hrvatskim migrantima. Srbi ce se vrstiti kad oni budu hteli.
Traktor
Odgovor je SDZ (vs. HDZ).
jlb
Nisam čuo da zajednice izbjeglica pozivaju na neku zajedničku akciju. Mislim da nema mnogo voljnih vratiti se, ali i za taj maleni broj bi se moglo dogovoriti neke preduvjete. Vidjeti što ljudima treba, tko će ih obilaziti. Teško mi je vjerovati da je odbijanje svake mogućnosti razgovora rješenje.
bogdan basaric
Selo Grubori vise ne postoji.Nema ljudi.Ludilo se nastavlja s odavanjem pocasti mrtvima,koji se pozivaju da ostanu ovdje,jer ih sunce tudjeg neba nece grejati kao sto ono grije. Ostali su zauvjek ali,njima sunce kao ni onima u Jasenovcu ili Jadovnom,Pagu vise nista ne znaci. Posebno bode oci cinjenica,da su Hrvatski politicari ,dosli da odaju pocast u selu Grubori a srpski u grad Knin,koji se smatra simbolom pobede nad srpskim narodom u Hrvatskoj. Pomirenje u nesrazmeri ili jos jedno ponizenje.
Ivan
Prijatelju dragi, kojih tisuću godina. Srbi su u Kninu većina tek od 60 tih godina 20st. A Hrvatska je postojala, ovaka ili onaka ali je postojala i Knin je uvijek bio u nekakvoj Hrvatskoj a nikad u nikakvoj Srbiji, čak ni u Dušanovoj. Mogli ste dobit autonomiju 90 tih godina da ste išli mirnim putem al niste htjeli, htjeli ste sa Srbijom a sad ste u Srbiji a Knin ostao gdje je i bio u Hrvatskoj.
bogdan basaric
$Ivan, nije greska. U Kninu su pretezno ziveli Srbi poslednjih hiljadu godina. Hrvatska nije ni postojala. Uvek bi trebalo praviti razliku izmedju ljudi i zidina,koje su pravili ljudi koji su tu ziveli. Gradic Knin je , jedino imao smisao kao i svi gradovi ,ako u njemu ima zivih ljudi,koji cine grad. Sve Tudjamanove pobede,nemaju smisla,izgubio je stanovnistvo,time i poreske i vojne obaveznike. Hvala Bogu,penzije iz Hrvatske se trose u Srbiji a tek kada dodje na red imovina,njive,stanovi,sume.
Прикажи још одговора
električar
Idemo na letovanje u Hrvatsku, pa ćemo lepo sve to da proverimo ...
Dopuna
"...У засеоку Грубори од 25. августа 1995. не живи нико..." Zaseok Grubori vise ni ne postoji kao geografski pojam.
Dobrica
Da nastavim sa stihom .." i sve ce to prekriti ruzmarin, snegovi i sas". Selo Grubori je unisteno i ne postoji vise osim u narativu i skupljanju politickih poena. Njegovi stanovnici su delom nestali ( poklani, spaljeni) a delom raseljeni. A nama Srbima je ostalo kao i u slucaju Jasenovca da se secamo i oplakujemo u nadi da se eto, po tko zna koji put zanosimo replikom "da nam se takvo zlo vise ne ponovi". Kao da smo ukleti i zla nam se ponavljaju uvek i uvek iznova. Hoce li stati i ima li nade?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља