Шанса на Блиском истоку постоји и за друге врсте воћа и поврћа из Србије, а не само за шљиву, каже за „Политику” Марко Селаковић, руководилац канцеларије Привредне коморе Србије у Дубаију. Он је недавно најавио могућност већег извоза домаћих пољопривредних производа на ова тржишта, а посебно шљиве, по којој је наша земља препознатљива.
– Дистрибутери и трговински ланци задовољни су квалитетом српског воћа и поврћа. Верујем да српско воћарство заиста има шансу на овом тржишту. Шљива такође има прилику, али морамо да урадимо доста тога да бисмо је искористили – истиче Селаковић. Како је рекао, проходност имају свежа шљива и сушени програм, а вероватно и пласман концентрата, мада ту могућности тек треба додатно истражити.
Врло је важно да уђемо у брендирање српске шљиве ако желимо да освојимо тржиште Блиског истока. Сортимент који имамо различит је од оног који је присутан на том тржишту, сматра Селаковић.
Брендирање, каже, не подразумева само изградњу аутентичне робне марке већ и континуитет у погледу квалитета, количина, пласмана, поштовања рокова. Према његовим речима, то је један од великих изазова који треба да превазиђемо ако желимо да будемо успешни.
Упитан да ли наш тренутни сортимент шљиве може да задовољи потребе тог тржишта, Селаковић каже да је логично да се он у Србији разликује од оног који је присутан на Блиском истоку.
– У Србији ипак 75 одсто укупне производње шљива одлази за ракију. Аутентичне чачанске сорте, уколико се успешно брендира српска шљива, имају велику прилику за позиционирање. Извесно је да потенцијал постоји. Само Институт за воћарство у Чачку има 18 признатих сорти шљиве развијених у Србији – каже наш саговорник.
Он истиче да ово воће, које се продаје на тржишту Блиског истока, долази из увоза и да су те шљиве „лепе на око”, али да се по укусу тешко могу поредити са српском шљивом.
– Сигуран сам да међу аутохтоним сортама можемо наћи адекватног конкурента америчким сортама стоне шљиве које доминирају у региону –уверен је Селаковић.
Објашњава да, када је реч о сортименту за сушење тржиште, Блиског истока је навикнуто на аженку – потрошачи воле тај медасти укус који сушена аженка даје.
Имајући у виду традицију коју српско шљиварство има, уверен је да можемо да будемо конкурентни и у овом сегменту. Било кроз прилагођавање сортимента или интензивно брендирање. Како каже, и једно и друго кошта, али дугорочно даје резултате.
Упитан да ли у Дубаију неке компаније већ показују интересовање за увоз наше шљиве или других врста воћа из Србије, Селаковић истиче да интересовање постоји и да је непосредно пред почетак пандемије на сајму „Гулфуд” у Дубаију Србија успешно представила своје потенцијале у прехрамбеној индустрији.
Челни људи највећих трговинских ланаца директно су исказали интересовање за српско воће. На тржишту већ има јабуке из Србије, јагодичасто и бобичасто воће такође улази на тржиште, пре свега кроз смрзнути програм.
Највећи изазов, према његовом мишљењу, јесте усаглашавање стандарда јер, да бисмо успешно освојили ово стабилно и платежно способно тржиште, морамо да учинимо много тога.
Како каже, оптимизација и стандардизација производње јесте приоритет.
Тржишта попут Блиског истока не трпе компромисе у погледу квалитета производа, дизајна, рокова испоруке, количина. Морамо да радимо и на логистици. Стандарди у домену безбедности и здравља производа, транспорта, складиштења и чувања, морају бити испоштовани.
– Врло је важно да будемо реални у проценама колико и шта можемо, а оно што се договори мора да се поштује – истиче Марко Селаковић.
