Српска академија наука и уметности је 2020. прогласила годином др Владана Ђорђевића (1844‒1930), обележавајући тако девет деценија од смрти једне од најзначајнијих личности српске медицине.

Као државни стипендиста, у Бечу је 1869. стекао звање доктора медицине, хирургије и акушерства, поставши после специјализације први школовани српски хирург. У отаџбину се враћа 1871. и постаје шеф Хируршког одељења Београдске војне болнице, а неколико година касније и лични лекар Милана Обреновића, будућег краља.

На Војној академији је основао Катедру војне хигијене, другу у Европи, после Енглеске. Модернизовао је здравствену службу српске армије, по узору на устројство немачког војног санитета. Оснивач је Српског лекарског друштва и српског Црвеног крста, први почасни доктор медицинских наука Београдског универзитета, од 1889. редовни члан Српске краљевске академије, носилац тридесетак домаћих и страних одликовања...

– Био је свестрана личност огромне радне енергије не само у медицини већ и у политици, дипломатији, књижевности, историографији, да не помињемо десетине ауторских и преведених стручних књига. Одлично је знао грчки, француски, немачки, енглески, руски и турски језик – каже академик др Радоје Чоловић, председник Организационог одбора за обележавање године др Владана Ђорђевића.

У календару активности за новембар је планирана изложба у Галерији САНУ, а за 3. и 4. децембар научни скуп о др Ђорђевићу. Биће издата и књига на српском и енглеском „Владан Ђорђевић – живот, дело, време”, а у припреми за објављивање је и обимна мемоарска рукописна заоставштина.

У доба короне обележавање девет деценија од смрти др Владана Ђорђевића је и својеврсно одавање почасти човеку који је у Србији поставио законске темеље здравственог система.

Као начелник Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела, сачинио је Предлог закона о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља, који је скупштина усвојила 30. марта 1881.

– Колико је томе студиозно приступио, говори податак да је нацрт закона преведен на немачки и француски и послат на адресе 400 стручних институција у Европи, с молбом да пошаљу мишљења и коментаре. Оцене су биле више него ласкаве. Чак су поједини делови тог правног акта касније уграђени у аустријску и шведску здравствену регулативу. Прописи које је уобличио Ђорђевић били су на снази више од 45 година – истиче академик Чоловић.

Много труда др Ђорђевић је улагао и у здравствено просвећивање народа и сузбијање надрилекарства. У том циљу, 1881. је покренуо и уређивао часопис „Народно здравље”. Поучни текстови писани су популарним, лако разумљивим језиком.

– Ради побољшања физичке спреме омладине и регрута, исте године оснива „Београдско друштво за борење и гимнастику”, чији су настављачи „Соколски покрет” и „Душан Силни” – подсећа др Радоје Чоловић.

Две организације које је утемељио др Владан Ђорђевић живе и данас. Са групом београдских колега 1872. основао је Српско лекарско друштво и дефинисао његово устројство, правила и циљеве. Покренуо је и гласило СЛД-а, стручни часопис „Српски архив за целокупно лекарство” који је представљао ризницу знања и платформу за размену искустава.

Четири године касније, иницирао је формирање српског Црвеног крста. До детаља је разрадио структуру и организациону шему друштва за помоћ болесницима и ратним рањеницима, чији ће се значај потврдити у крвавим балканским сукобима и Првом светском рату.

– Да ништа осим оснивања Српског лекарског друштва и Црвеног крста није урадио, др Владан Ђорђевић би заслужио поштовање и вечно памћење свог народа. САНУ ће се у наредним месецима потрудити да подсети јавност на његов лик и дело, а од градоначелника Зорана Радоичића имамо обећање да ће нека већа улица или булевар у Београду добити име по доктору Владану – најављује академик др Радоје Чоловић, који је и актуелни председник Српског лекарског друштва.

Успони и падови

Осим здравствених дужности у војци и државној управи, др Владан Ђорђевић је два пута био министар и дипломатски изасланик у Атини и Цариграду. Од 1897. до 1900. године, био је председник владе и министар иностраних дела.

Преко главе је претурио две династије, ратове с Турцима и Бугарима, а током Првог светског рата био је ухапшен и интерниран у Аустрију. Није се либио тешких политичких борби, тврдо бранећи своје ставове, ма колико били непопуларни.

Пролазио је кроз периоде падања у немилост на двору, чак је због наводног одавања државних тајни допао и шестомесечног затвора. Болестан и у сиромаштву, умро је 31. августа 1930. у санаторијуму у Бадену, месту код Беча.

Његови посмртни остаци пренети су у родни Београд – на Ново гробље, кога је основао за време једногодишњег обављања дужности председника Одбора београдске општине.