четвртак, 24.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 08.09.2020. у 18:00 Владимир Вулетић
ПОГЛЕДИ

Вучић у тамном вилајету

Ако би одбио Трампа у ситуацији када због предстојећих избора очекује подршку, то би отежало позицију Србије у будућности, па би остала само нада да ће он изгубити изборе. Но, ако се то догоди, однос Бајдена према косовском питању не обећава ништа добро
(Новица Коцић)

Можете га волети или мрзети, али Александру Вучићу тешко је завидети. Позиција у којој се нашао председник Србије пред пут у Вашингтон слична је оној у којој је, према народној приповести, био цар који је, дошавши до краја света, ушао у тамни вилајет.

Ако, према најавама, Трамп одлучи да посети госте са Балкана, то ће урадити само уколико буде сигуран да они неће моћи да одбију његову понуду. Како ће, ако је буде, та понуда изгледати – нико са сигурношћу не зна. Но, оно што се видовитошћу Питије може предвидети, у складу с народним предањем, јесте да ко прихвати кајаће се, а ко не прихвати кајаће се.

Ако прихвати, Србија би добила инвестиције и убрзан пут у ЕУ у замену за признање Косова. Није потпуно јасно да ли је то само еуфемизам за дугорочно онемогућавање економског развоја и блокирање пута у ЕУ, па би на конто добитка требало урачунати и избегавање тог губитка.

Ако одбије, Вучића у Бриселу неколико дана касније чека неумољив немачки став према признању Косова. Трамп, у том случају, у наредних неколико месеци не би имао ни времена ни интереса да квари немачку рачуницу. Али, ако би одбио Трампа у ситуацији када због предстојећих избора очекује подршку, то би отежало позицију Србије у будућности, па би остала само нада да ће он изгубити изборе. Но, ако се то догоди, однос Бајдена према косовском питању не обећава ништа добро.

Другим речима, Запад од Србије очекује да, пре или касније, призна једнострано проглашену независност Косова. Заузврат нуди економске подстицаје у виду инвестиција и пријема Србије у ЕУ, што је прокламовани вишедеценијски државни циљ и жеља већине становника.

Оваква понуда стајала је пред Србијом и пре двадесетак година. Разлика је у томе што је тада Србија имала власт на Косову, док је данас нема. Економска цена одржања формалног статуса остала је, кад се све зброји, иста.

Обичном човеку није јасно зашто за ових двадесетак година нико на Западу, мада се инсистира на одрживом решењу, није понудио креативан предлог који би био прихватљив за обе стране. Један одговор је да заправо и нема стварног интереса да се тај проблем реши. Други гласи да је признање Косова од стране Србије једино решење. Проблем је, међутим, што ни у нашој „кући” нема сагласности око питања шта нам је чинити, па се као Буриданов магарац осврћемо на оба пласта не чинећи корак ни у једну страну.

Замислимо да смо наследили имање у којем наслоњена на нашу кућу стоји предедова кућа коју су давно населили неки људи који траже да им на основу права уживања ми формално признамо власништво. Они инсистирају, ми одбијамо и стално се око тога води свађа. Из куће су нам избацили намештај и уредили је по свом, остале су само иконе, чак нам ограничавају и улазак у кућу, али ми и даље плаћамо порез и друге дажбине. Тешко нам је да се договоримо чак и око заједничких послова, па и башта пропада. Та свађа узнемирава наше богате комшије и они, пошто имају неке планове за наш простор, нуде да се одрекнемо старе куће, а заузврат ће реновирати кућу у којој живимо и прикључиће нас на инфраструктурне мреже, па ћемо живети као и остали људи у нашем крају.

Питао сам пријатеље за које знам да имају различит однос према том питању да ли би они прихватили такву понуду. Један ми је рекао да је понуду требало одавно прихватити и да ову прилику не треба пропусти. Доста смо се злопатили и треба се окренути будућности и нормалном животу. Уосталом, каже он, све и кад би ови усељеници прихватили да живимо у истој заједници, ми не бисмо желели да нам неко од њих буде председник „кућног савета” и да имамо два службена улаза и два равноправна језика у нашој кући. Он не воли много „главу” наше куће, али мисли да би га у овој ствари требало подржати и да су лицемерни сви који би га критиковали ако то уради.

Други каже да га нервирају богате комшије које се мешају у наше послове. Прво би тим паметњаковићима требало рећи да нас уопште не занима да будемо на истим инфраструктурним мрежама с њима, па нек понуде нешто друго. Уосталом, те мреже им већ пропадају и уопште нису функционалне, па и када бисмо се прикључили, тешко да би до нас кап воде стизала. Нека они, дакле, оставе нас на миру, а кад дође време – треба направити нови урбанистички план за читав кварт. До тада боље да остане овако. Он, иначе, подржава „главу” наше куће, али мисли да овоме ни његова глава не би била сигурна ако би прихватио такву понуду.

Сам не знам шта бих урадио, али знам шта сам урадио. Из разлога на које нисам имао утицај доведен сам у позицију да бирам између, с једне стране, дуготрајне и скупе борбе за читаво наследство и, с друге стране, одрицања од дела наследства у корист непознатих трећих лица. Адвокат ми је предочио да ме борба води у сигуран губитак, а трошкови које ћу на крају платити обесмислиће све што ће ми остати. Тешка срца сам прихватио његов савет. Спасао сам део наследства и решио се дуготрајног и скупог спора. Упркос томе, јавили су се нови проблеми и нови трошкови. Нисам одустао од потајне наде да ћу једног дана откупити и повратити читаво наследство, мада ми заправо не треба. Знам да сам донео рационалну одлуку, мада нисам сигуран да ли је то била и добра одлука. Можда је уз велике жртве требало изгубити све?

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари16
6651b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бранислав Г. Ромчевић
Солидан дефетистички конструкт.
Dragan Pik-lon
Svako onaj ko baca stare cipele pre nego sto kupi nove ostace vecito bos....!
vox ex populi
Nije mi jasno, zašto je tražena asistenciju SAD. Drugo, zašto predlog Sporazuma nije prethodno poslat u Beograd na razmatranje i podnošenje primedbi, što je uobičajena praksa u civilizovanom svijetu i diplomatskoj praksi? Prisustvo Trampa jest najavljeno nekoliko dana pre odlaska u Vošington, i sve se ovo moglo očekivati. Ipak, on je šef države koja je okupirala i izuzela 15% teritorije Srbije i ne mislite da će zastupati kontra stav?! Sve je ovo vrlo loše. A tek sadržaj?! Cccccc...
Zivadin Rogic
Уз сво уважавање аутора, аналогија са тавним вилајетом не стоји. Фарса из Овал офиса је махом Трампово реизборно подилажење неопредељеном јеврејском лобију, зачињено стандардном надстраначком глобал-хегемонијом САД; нити је ко терао, ни наградио Вучића да у њој учествује. Али зато синдром неопредељеног Буридановог магарца итекако може да окруни тешко стечен углед у остатку света (од Запада), чија битна подршка је заснована на неким ипак мало разумнијим међународним односима.
Slobodan Markovic
Srbija je u tamnom vilajetu...
Radmila Mišić
@Vladimir Maričić-Na vašu žalost, "Tamni vilajet" je srpska narodna priča, inspirisana odlomkom iz srednjovekovnog romana o Aleksandru Velikom (što je dokaz da smo tada umeli da čitamo), te prema tome, taj termin nije izmislio suprintelektualac R. Konstantinović. Po priči, tamni vilajet je mesto gde su putevi posuti draguljima umesto šljunkom.
Боривоје Банковић
@ Vladimir Maricic: "Тамни вилајет" је наслов српске народне приче о војсци која је забасала у Тамни Вилајет - земљу у којој влада вечити мрак, па је газила по неком камењу и зачула глас: "Ко узме овог камења, кајаће се, ко не узме, и он ће се кајати". Неки су узели, неки нису. Кад су изашли на светло, видели су да су то камење драгуљи, па су се једни кајали што нису узели, а други што нису узели више. Суштина приче је: у животу једно кајање не гине, а о Константиновићу је већ све речено.
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља