понедељак, 28.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 04.09.2020. у 17:04 Стеван Ступар
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Једном ћу се вратити са овог краја света

Равница ме мами храњивим мирисом свежег паорског хлеба. Зове ме да још једном искапим чашу рујна вина, и онако бећарски, лумпујем до зоре у биртији на крају сокака. Призива ме да се још једном насладим зрелим дудињама. И да ми образе помилује свежи дах равнице…
Равнице мами обиљем мириса и боја (Фото С.Р. - С.С.)

Рођен сам тамо где се њишу бујна поља у ритму северних ветрова. На својим високим таласима дубоким звезданим небом разносе чежњиве јецаје тамбурица и виолина из даљина, над опустелим салашима и успаваним варошима.

Растао сам тамо где су ми босим ногама ћилим биле росне траве, уз кукурузишта, житна поља. Тамо где су касна лета мирисала слатким воњем презрелих винограда.

Стасао сам тамо где испод равне, топле површине, шуми и таласа дух давно исушеног Панонског мора. Те прастаре, велике воде по којој никад не запловише једрењаци, а неустрашиви морнари никад на пешчано дно, у мрачној, непрозирној дубини, не сахранише своје снове.

Панонска равница (Фото С.Р. -С.С.)

Љубио сам први пут у пролеће. Мирисали су багремови у шору, док се у праскозорје рађао нови сунчани дан, а ми, невини као јутарња роса, полако рудели и сазревали у њему, попут плодова старих стабала трешања. 

Тамо где су штрудле и чардаци виши од неба, а бременити, црни облаци нижи од детелине. На оном месту, где су  јабланови, горди и смели, виши од планина, а њихове младе невесте, витке тополе, стидљиво пред њима повијају главу.

Тамо где се шарене дуге, извезене сунчевим зрацима, проткане тешким, оловним капима кише, издижу високо у небеса, блистајући, а затим се, спуштајући се у савршеном луку, клањају прамајци земљи.

И са овог крај света, једном ћу се вратити. 

Још само једном да пружим поглед на тај топли, плодни, избраздани, широм отворени длан, и да видим у ноћи светла суседног села које изгледа као да је одмах ту, надохват руке. И да ми образе помилује свежи дах равнице. 

Равнице која ме мами обиљем мириса и боја - зеленом, жутом, плавом, бојом цимета. Храњивим мирисом свежег паорског хлеба. Зове ме да још једном искапим чашу рујна вина, и онако бећарски, лумпујем до зоре у биртији на крају сокака.

Стара војвођанска кућа (фото С.Р. - С.С.)

Призива ме да се још једном насладим зрелим дудињама, из којих се цеди нектар, таман као крв, бео као јутарња роса.

Дозива ме сећањем на циганску чергу на ивици села. На одбеглог црног коња што јури машући сјајном гривом, без ограде пред собом, без улара. Растерећен и чио, лак као панонски вихор, слободан као Цигани чергари, јури он крилат, чини ми се као да лети небом, док земља пршти под његовим копитама.

Умиљавају ми се својом песмом тајанствене сирене давно усахлог мора, мами та  раскалашна зелено-жуто-плава богиња плодности. Дарежљива мајка насушног хлеба.

И ја ћу јој доћи. Можда заувек. Једног дана.

Мојим друговима из детињства, живима и мртвима.

 

Стеван Ступар, Чикаго, САД

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

 

 

 

Коментари29
7f64a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Divni epiteti, prekrasni pridevi
Skoro nema imenice ispred koje ne stoji epitet. Tesko je to procitati, ne treba preterivati. Oni koji pate sto nisu otisli, jedva cekaju jednog ovoliko nostalgicnog. Oni koji zele da se vrate, raduju se sto jos ima takvih. Ne pripadam ovim grupama. Volim i posecujem Srbiju, ali necu se vratiti. Nema potrebe.
Mile Ć
Iako je kontekst potpuno drugačiji, sentimentu iznetom u ovom tekstu najbolje pristaju reči pesme Bulata Okudžave, Beri šinjel, pošli domoj. Da, samo što taj dom sve više postaje imaginaran, sve više postoji samo u našim snovima. Sve češće nemamo mi gde više da se vratimo.
Stari Beogradjanin
Ovaj za mene divni tekst, bez obzira na licnu pricu, me je podsetio na Branka Radicevica i zato sam ga procitao dva puta.
suzana
Vrati se odmah , domovina je jedna.
Beogradjanin - Schwabenländle
Сигурно сте имали добру намеру, али домовина не мора бити једна једина, домовина је као што реч каже, где ми дом.Моја домовина је сада Немачка, пре тога је била Истра, али моја једина отаџбина је Србија.
Daleko je sunce
Aii fatamorgana

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља