Рођен сам тамо где се њишу бујна поља у ритму северних ветрова. На својим високим таласима дубоким звезданим небом разносе чежњиве јецаје тамбурица и виолина из даљина, над опустелим салашима и успаваним варошима.

Растао сам тамо где су ми босим ногама ћилим биле росне траве, уз кукурузишта, житна поља. Тамо где су касна лета мирисала слатким воњем презрелих винограда.

Стасао сам тамо где испод равне, топле површине, шуми и таласа дух давно исушеног Панонског мора. Те прастаре, велике воде по којој никад не запловише једрењаци, а неустрашиви морнари никад на пешчано дно, у мрачној, непрозирној дубини, не сахранише своје снове.

Љубио сам први пут у пролеће. Мирисали су багремови у шору, док се у праскозорје рађао нови сунчани дан, а ми, невини као јутарња роса, полако рудели и сазревали у њему, попут плодова старих стабала трешања. 

Тамо где су штрудле и чардаци виши од неба, а бременити, црни облаци нижи од детелине. На оном месту, где су  јабланови, горди и смели, виши од планина, а њихове младе невесте, витке тополе, стидљиво пред њима повијају главу.

Тамо где се шарене дуге, извезене сунчевим зрацима, проткане тешким, оловним капима кише, издижу високо у небеса, блистајући, а затим се, спуштајући се у савршеном луку, клањају прамајци земљи.

И са овог крај света, једном ћу се вратити. 

Још само једном да пружим поглед на тај топли, плодни, избраздани, широм отворени длан, и да видим у ноћи светла суседног села које изгледа као да је одмах ту, надохват руке. И да ми образе помилује свежи дах равнице. 

Равнице која ме мами обиљем мириса и боја - зеленом, жутом, плавом, бојом цимета. Храњивим мирисом свежег паорског хлеба. Зове ме да још једном искапим чашу рујна вина, и онако бећарски, лумпујем до зоре у биртији на крају сокака.

Призива ме да се још једном насладим зрелим дудињама, из којих се цеди нектар, таман као крв, бео као јутарња роса.

Дозива ме сећањем на циганску чергу на ивици села. На одбеглог црног коња што јури машући сјајном гривом, без ограде пред собом, без улара. Растерећен и чио, лак као панонски вихор, слободан као Цигани чергари, јури он крилат, чини ми се као да лети небом, док земља пршти под његовим копитама.

Умиљавају ми се својом песмом тајанствене сирене давно усахлог мора, мами та  раскалашна зелено-жуто-плава богиња плодности. Дарежљива мајка насушног хлеба.

И ја ћу јој доћи. Можда заувек. Једног дана.

Мојим друговима из детињства, живима и мртвима.

Стеван Ступар, Чикаго, САД

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика