среда, 21.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 07.09.2020. у 18:00 Александар Милетић
У СУСРЕТ ОБЕЛЕЖАВАЊУ ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА ОД ЗЛАТНЕ ОЛИМПИЈСКЕ МЕДАЉЕ ФУДБАЛЕРА

Нисмо имали ни за пиће да прославимо злато

Душан Маравић (81), златни олимпијац из 1960, говори о успоменама са тих Oлимпијских игара у чијем финалу је Југославија савладала Данску са 3:1. – Олимпијске прваке у Београду дочекао само економ савеза
Уочи финала Олимпијских игара у Риму: тренер Ћирић, Дурковић, Рогановић, Јусуфи, Видинић, Костић, Перушић, члан селекторске комисије Тирнанић (стоје), Анковић, Галић, Кнез, Матуш и Жанетић (Фотодокументација „Политике”)

Наредног четвртка навршиће се шест деценија откако је фудбалска репрезентација Југославије освојила златну олимпијску медаљу, у једној од историјских година за наш фудбал (1960), у којој је овом подвигу претходило сребро на Првом европском првенству у Француској (тада под именом Куп нација, у финалу Совјетски Савез победио са 2:1 после продужетка).

Тим поводом разговарали смо са олимпијцем Душаном Маравићем (81) који каже да наш национални тим на те олимпијске игре није био испраћен помпезно, као и да нико није очекивао бољи резултат од оног из Мелбурна 1956, када је екипа предвођена Шекуларцем освојила сребро.

– Ми који смо имали тада око 20 година нисмо били толико свесни ситуације која нам се осмешкује, нити смо помишљали да можемо до злата – говори Маравић. - Јер ту је, пре свих, била Италија која је имала велике асове, на челу са Ривером. Наш тим на папиру није био бољи од оног из Мелбурна четири године раније. Нисмо тада имали представу да ће то злато нама у потоњем животу – ево и сада после 60 година – значити више него у том тренутку. То су неки апсурди спорта. Нећемо никада заборавити оне који данас нису међу нама и који, на жалост, нису доживели да добију Национално спортско признање које додељује држава Србија.

На Олимпијским играма у Риму, на којима је Југославија освојила још само једно одличје (сребро, рвач Бранко Мартиновић), фудбалски тим су представљали: Милутин Шошкић, Владимир Дурковић, Фахрудин Јусуфи, Анте Жанетић, Новак Рогановић, Жељко Перушић, Андрија Анковић, Душан Маравић, Томислав Кнез, Милан Галић, Боривоје Костић, Силвестар Такач, Велимир Сомболац, Благоје Видинић, Александар Козлина, Жељко Матуш и Звонко Бего. Селекторску комисију чинили су Драгомир Николић, Александар Турнанић и Љубомир Ловрић.

На путу до финала требало је прећи четири препреке, од којих су прве две биле лаке: у Пескари, 26. августа, савладана је селекција Уједињене Арапске Републике са 6:1 (Костић три, Галић из пенала, Кнез и Рифај аутогол), затим три дана касније, у Фиренци, Турска са 4:0 (Костић два, Галић, Кнез). Трећи меч у групи, против Бугара у Риму, био је неизвестан (3:3) а Галић је био троструки стрелац.

Полуфинале у Напуљу (5. септембра) била је посебна прича. Са јаком селекцијом домаћина (у њој је био и потоњи селектор „азура” Ђовани Трапатони) играли смо нерешено 1:1 после продужетка (Галић у 107, Тумбурус у 109), па је по тадашњим правилима жребом требало да с одлучи ко ће у финале.

Душан Маравић са репликом златне олимпијске медаље из Рима (Фото А. Милетић)

– Прича о шеширу др Михаила Андрејевића, члана Извршног комитета Фифе, прерасла је у легенду – каже Маравић који је 1958. године дошао из Суботице у Звезду као замена за великог Рајка Митића (тада завршио каријеру). – Из његовог шешира је извучена цедуља на којој је писало Југославија и тако смо ушли у финале. Кад смо избацили Италијане, пут ка злату је био отворен, јер Данци нису били таква сила. Има и једна анегдота дан пре финала, коју ми је испричао наш чувени ватерполиста Ђорђе Перишић, тада пливач. Док се наша селекторска комисија картала вече уочи финала, нормално, причало се и о сусрету са Данском. Врата су била одшкринута, а неко је крајичком ока спазио да их Бора Костић прислушкује. Пошто нису били наивни типови, почели су да диктирају тим и онда су на крају рекли само: број 10 Галић и број 11! Без помена Костићевог имена…

У финалу у Риму (10. септембар), Данска је лако савладана са 3:1 (Галић 2, Матуш 13, Костић 70 – Нилсен 90), иако је Југославија од 37. минута играла са играчем мање (судија Ло Бело искључио Галића због наводне псовке, само је било нејасно како је тај арбитар разумео српски…).

– Сви смо били сталожени кад је Галић искључен, јер знали смо да смо много јачи – каже Маравић који је одиграо све мечеве до полуфинала и финала. – Златну медаљу смо прославили на необичан начин за данашње прилике. Ми играчи смо, без руководства, изашли у један локал на Вија Венету. Кренули смо на пиће а више од половине нас нема ни за кока-колу. Срећом, мој потоњи кум Видинић, који се поред фудбала бавио и неким послићима, платио је за све нас. Звали смо га Карузо, јер је сјајно певао оперске арије. Певао је тада насред улице „О соле мио”… Ето, тако смо прославили златну олимпијску медаљу, невиђени подвиг, о којем је један Бразил маштао све до пре четири године.

Пут за Рим и повратак у домовину били су својеврсна авантура...

– Путовали смо авионом ДЦ3, са слетањем у Загребу, где су ушли ватерполисти и пливачи. Ми играчи из Србије вратили смо се возом из Рима. На железничкој станици дочекао нас је тог јутра само економ Стеван Јанковић који је дошао да покупи ствари и однесе их у савез. Прошли смо кроз главни улаз и оближњим улицама кренули својим кућама. Неко пешке, неко трамвајем... За такси нисмо имали пара. Били смо аматери који су могли да зараде само за појачану исхрану.

Пошто је златне медаље добило само 11 фудбалера који су играли у финалу, пре седам година појавила се иницијатива да се ураде реплике одличја и да их тадашњи председник Олимпијског комитета Србије (ОКС) Владе Дивац уручи на једној свечаности играчима којима она недостаје. До те свечаности, стицајем околности, није дошло. Међутим, Душан Маравић, Милутин Шошкић и Силвестер Такач (једини живи из тог тима) добили су своје копије, израђене уз дозволу Међународног олимпијског комитета.

Коментари3
cbef9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

bane
Osvojiš zlatnu medalju i očajan se. Ovi danas igraju sjajno ali gube. Ja ipak više volim ove koji su igrali očajno.
Mole
Ma nije moguce da u titoslaviji nemaju za pice, a teklo je med i mleko po izjavama jugoslovena, naravno covek govori istinu a ovi drugi i dalje ista prica laz laz i samo laz i tako vec jedan vek.
Bivsi Zvezdas III genwracije
Kao trinajstogodisnjak gledao sam finalnu utakmicu u Rimu. Bili smo ocajni kada su bez razloga izbacili Galica koji je bio i kapiten, traku je do kraja susreta i na doeli medalja preuzeo Bora Kostic legendarna ''zlatna'' levica. To su bili lavovi sa dva srca.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља